Muke s demokratijom

Izmiče 2015. godina i neko bi rekao da je nemoguće da nam je demokratija i dalje problematična. Međutim, izgleda da istorija ne haje za godine i istoriju kao nauku sa periodima i tendencijama. Možda je hod ka demokratiji bio samo epizoda, sekvenca u vremenu, prolazna moda, iluzija o kraju istorije?

Nisam hteo da ovim uvodom čitaoca trajno odvučem ka teškim temama, nego samo da postavim okvir za razgovor o događajima koji su obeležili 2015. Poslednji je, na primer, bio izbor premijera u Hrvatskoj. Izabran je (ili će za koji dan biti izabran) neko ko nije učestvovao u izbornoj trci, a navodno, ni stranke koje ga podržavaju nisu pregovarale o njegovom imenu do pre nedelju dana. Prilično je jasno iz te priče da izbor premijera na kraju nije imao neke direktne veze sa demokratijom. Čak ni „reforme”, koje su stalno na usnama stranaka koje su se dogovorile da do juče nepoznatog kandidata za premijera podrže, nisu dobile neki određeni oblik u kampanji. Za građane, koji bi trebalo da vladaju u „vladavini naroda”, sledeći period će ličiti na kretanje po mraku.

Kao da su pitanja vladavine postala toliko opskurna i komplikovana da se ne mogu prepustiti „običnim” građanima. Rekoše u nekoj emisiji povodom izbora u Hrvatskoj: „Nije bitno da li su vladu sastavili levi ili desni, važno je da je na njenom čelu stručnjak.” Kao da je politika neka nauka, i to dosta skromna, za koju je dovoljno da je neko dobro savladao neke udžbenike. Iz zahteva da na čelu vlade bude stručnjak, po meni, jedino se vidi da o mišljenju „nestručnih” građana tu ne bi trebalo da se vodi mnogo računa.

Da se vratimo iz Hrvatske u Srbiju: naša demokratija je dobro, hvala na pitanju. Doduše, imamo problema sa dopuštanjem da većina naroda zna šta se dešava (kažem „naroda” pošto ta osobina neobaveštenosti i čini razliku između naroda i građana). Ima malo i zastrašivanja na novijim izborima, ima i dolazaka na kuću po siguran glas, hapšenja su nam glavni predizborni adut, ali sve ostalo je dobro. Brinemo i o deci, pa će, po svoj prilici, ona od sada imati manje časova izbornih predmeta: posebno građanskog vaspitanja i veronauke. Ministar Verbić kaže da ovi predmeti nekako „štrče u sistemu”. Obratite pažnju da je barem jedan od ova dva predmeta direktno vezan za demokratiju. U srednjim školama đaci uče kako da traže informacije od organa vlasti, no kod nas do tih informacija ne dolaze lako ni novinari, pa bi bilo možda dobro da se i obrazovni sistem tome prilagodi.

Ovaj drugi predmet – veronauka – već se bolje oseća u sistemu, a nije tajna da u omiljenom dobu crkve, srednjem veku, nije bilo demokratije. Tada su vladali kraljevi, po božjem pravu. Važenje ovog principa produžilo se duboko u novi vek. Na primer, svi muškarci su pravo glasa u Austrougarskoj dobili tek 1907. godine, a žene u Švajcarskoj tek 1971. Ako ne računamo njene antičke korene, puna demokratija je kod nas u Evropi novija pojava. Kakve takve slobodne izbore i mi imamo tek od skora, od 1990. godine, a ako se setimo protesta 1996/1997. godine i 5. oktobra 2000. kao načina da se osvoji izborna demokratija, ispada da je naša demokratija veoma mlada. Ogromna većina čitalaca ovog članka nije ceo svoj vek provela u demokratiji.

I danas, na kraju još jedne godine, dobra je prilika da se zapitamo kako mislimo da provedemo nove godine koje su ispred nas? Hoćemo li da dopuštamo samovolju vlasti kako bismo na taj način jačali njen ego, a i naš preko njenog? Hoćemo li da se i dalje držimo devize: neka vlast slobodno ide drumom, dok mi kako-tako slobodno idemo šumom? Kao i u nekim ranijim periodima, i danas je moguće da različiti segmenti društva, različite grupe građana, žive u potpuno različitim vremenima i sistemima.

Ali, to nije dobro. Dobro bi bilo da povećamo protok informacija koje idu od jednog do drugog dela društva. Da povećamo i transparentnost vlasti. Samo tako ćemo točak istorije, koji kao da se razlabavio i počeo da „šeta”, vratiti u moderno ležište u kome i treba da bude. Za to će nam biti potrebno i volje i sreće i snage.

U to ime, srećna 2016!

Urednik sajta „Dvogled”