Kako proterati „njoke" iz javnih preduzeća

Za one koji se ne razumeju u gastronomiju, njoke su italijanske knedelice od kuvanog krompira i brašna. Ali u zemlji najboljeg bifteka, goveđih rebara i kotleta, ovo jelo se obavezno priprema za ručak samo 29. u mesecu, kad se inače isplaćuju plate u javnim preduzećima, upravi i većini privatnih kompanija. Argentinci veruju da će im, ako jedu njoke dvanaest puta godišnje, i to baš na kraju meseca (svakog 29), baš to testo doneti sreću i blagostanje, pogotovo ako ispod tanjira stave neki dolar, pošto u domaću valutu odavno nemaju poverenja. Niko se više ni ne pita da li u ovom sujeverju ima i trunke istine, već jedu njoke, pa šta god da bude.

Kad tačno, to se ne zna, tek ljudi koji se na svom radnom mestu pojavljuju samo 29, kad im se isplaćuje zarada, dobili su ime po italijanskom jelu. „Njoke” dolaze na posao jedanput mesečno da dobiju platu i po tome su slični italijanskom jelu. Razlika je u tome što ljudi „njoke” prazne džepove i stomak radnog naroda, dok se od pravih njoka brzo zasitiš i još se pri tom uljuljkaš u nadi da ćeš postati imućan.

Od četiri miliona državnih službenika, računa se da u Argentini između pet i sedam odsto pripada grupi neradnika koji su na poslu samo kad podižu platu. Ako svako od njih dobija po 600 dolara, a ima ih koji su za nerad nagrađeni mnogo više, na godišnjem nivou se iz budžeta odlije 20 milijardi dolara, po računici koju izvodi pouzdani, ali konzervativni, buenosajreski list „Nasion”. Ova suma novca uzeta od poreskih obveznika preliva se u džepove „njoka”, koji bukvalno ne rade ništa. Kad bi se pri tom u gubitke uračunale i zarade onih koji su zaposleni bez stručne provere, po partijskoj liniji, te ne umeju da rade posao za koji su dobro plaćeni, Argentincima bi se zavrtelo u glavi.

Ne samo u Argentini, država je na prvom mestu po broju zaposlenih, pri čemu ne sprovodi ni najmanju kontrolu nad obavljenim poslom.

Zašto se to tako radi, na to pitanje ima mnogo odgovora. Ali argentinski blogeri ističu da se na takav način obezbeđuje novac iz budžeta za političku stranku na vlasti.

Argentina ne zna tačno ni koliko ima državnih službenika. Iako ova zemlja nikada nije dobro stajala sa računanjem, pa ni sa najprostijim sabiranjem i oduzimanjem, novi predsednik Maurisio Makri, koji je došao na čelo države posle 12 godina vladavine Nestora i Kristine Kiršner, tvrdi da će se to promeniti.

U nedostatku verodostojnih domaćih statističkih podataka, uzimaju se brojevi do kojih su došle nezavisne regionalne institucije, kao što je Fondacija za ekonomska istraživanja u Latinskoj Americi. Po njima, kada je Nestor Kiršner stupio na vlast (2003), u državnim službama radilo je nešto više od 2,2 miliona radnika. A do kraja 2015, kada je istekao mandat Kristini Kiršner, ovaj broj je porastao na četiri miliona. Što se više bližio kraj vlasti Kristine Kiršner, najavljujući dolazak novog predsednika, to je broj njenih „njoka” u državnim organima rapidno rastao.

Samo se po sebi razume da su platni spiskovi naročito prenaduvani u senatu ili u vladi, tamo gde su mesta najplaćenija, i da baloni pucaju čim dođe do smene vlasti, da bi počelo novo naduvavanje. Tako je ekipa oko novoizabranog Maurisija Makrija otkrila da svaki argentinski senator ima oko sebe u proseku po 83 zaposlena pomoćnika. Samo u odeljenju za informisanje ministarstva poljoprivrede radi 86 novinara.

Da bi se država oslobodila Kristininih „njoka”, stvoreno je Ministarstvo za modernizaciju. Novoizabrani moderni ministar tvrdi da će svi slučajevi biti razmatrani posebno. I čim se za nekog utvrdi da je zaposlen, ali ne radi, on će biti automatski skinut sa platnog spiska. Andres Ibara objašnjava cilj nove vlade: Argentina će biti  jaka, moderna država u službi svojih građana.

Nova vlast ne očekuje velike teškoće u razdvajanju žita od kukolja. Niko ne voli da radi, dok drugi planduje i prima platu. Sami službenici, koji odgovorno obavljaju svoj posao, pomažu u otkrivanju neradnika.

Sve ovo ne može da prođe bez borbe suprotstavljenih sindikalnih grupa. Dok sindikati uz Makrija tvrde da će iz Argentine jednom zauvek biti iskorenjene „njoke” – „ne i one italijanske, koje se jedu” – moćni sindikalisti lojalni Kristini Kiršner najavljuju štrajk za 29. januar. Ne samo da će kao i svakog drugog meseca na taj dan jesti njoke, već niko u Argentini neće ići na posao. A uz platu traže od Makrija da im isplati posebnu nadoknadu za povećane troškove života.

Novoizabrani predsednik potiče iz bogate porodice biznismena italijanskog porekla. Cilj mu je da Argentinu približi Americi i da privuče nove strane investicije. Kaže da ne voli njoke.

Mnogi, međutim, misle da će jedne njoke biti zamenjene drugim – Kristinine Makrijevim – kako je to uvek dosad bilo posle smene vlasti. Tradicija mora da se poštuje.