Voleo bih da Si-En-En umukne

Moja baka sa Kopola strane rođena je u Severnoj Africi i govorila je francuski, engleski, italijanski i arapski jezik – izjavio je nedavno u Maroku, predsedavajući žirijem 15. Marakeš filmskog festivala, slavni američki reditelj, scenarista, glumac i producent Fransis Ford Kopola.

Govoreći sa te velike marakeške filmske scene o Maroku kao magičnoj zemlji, o festivalu u službi ujedinjenja u prijateljstvu i kreativnosti koje je film uvek ohrabrivao, tvorac filmskih klasika kakvi su „Kum”, „Prisluškivanje”, „Apokalipsa danas”, osvrnuo se i na tragične događaje u Parizu i San Bernandinu otkrivajući i svoje poznavanje Kurana i islama. „Svako ko zaista poznaje ovu prelepu veru koja je bila na vrhuncu civilizacije u 13. veku, arapske civilizacije koja nam je darovala matematiku, medicinu i nauku, zna da ona u korenu svoje religije ima najvažnije reči: 'Bog je milostiv i milosrdan'. I verujemo da će nas Bog izbaviti od nesporazuma, iz ovih užasnih stvari koja povređuje ljude. Bog ne želi boli, Bog je milostiv i milosrdan”, izjavio je između ostalog Kopola.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, vođenim nedavno u biblioteci legendarnog marakeškog hotela „Mamunija”, a koji je sada u dva nastavka pred našim čitaocima, Fransis Ford Kopola (1939) govori o ključnim trenucima u svojoj karijeri, iznosi stavove o budućnosti filmske industrije, ali i o složenoj međunarodnoj krizi...

Izjavili ste da ste potreseni sadašnjim stanjem sveta i kršenjem osnovnih učenja islama?

Znam dosta o Bliskom istoku i znam mnogo o islamu i čini mi se da fundamentalisti uzimaju pogrešne delove njihove religije. Ne znam ni gde da nađem ono što oni tvrde da je uzeto iz islama i iz Kurana.

Kažete da znate mnogo o islamu, nadam se da vaše znanje ne potiče samo od Si-En-Ena?

O, ne biste ništa ni mogli da naučite od Si-En-Ena. Jedino mesto na kojem možete da pronađete znanja su knjige. Sad, na primer, svi govorimo o Siriji. O toj divnoj zemlji koju sam srećom imao priliku da upoznam pre svih ovih strahota i razaranja. Pročitao sam mnogo knjiga o burnoj istoriji Sirije, o Otomanskom carstvu koje je tu dugo vladalo, o osnivanju nezavisnog arapskog kraljevstva posle Prvog svetskog rata, o kralju Fejsalu Prvom koji je kasnije postao i kralj Iraka, pa o kasnijoj francuskoj okupaciji i ponovnom osvajanju nezavisnosti. Čitam istorijske knjige o zemljama Bliskog istoka, proučio sam Kuran i proučavam istorijske izvore o sadašnjim terorističkim pokretima za koje verujem da datiraju još od Balforove deklaracije iz 1917. pred kraj Prvog svetskog rata. Verujem da sadašnji svet može da se razume jedino kroz istraživanja osnovnih korena trenutnih događaja. Smatram da mediji u ovom trenutku ne razumeju takve pojave i veoma rado iskrivljuju činjenice. Voleo bih da Si-En-En umukne. I na temu Bliskog istoka i na temu velikih filmova. Oni sami prave svoje „velike filmove”.

Živimo u svetu terora i terorizma?

Oprezan sam u korišćenju reči „terorizam”. Terorizam je kada nemate vojsku, pa možete koristiti bilo šta drugo što imate. Mi smo bili teroristi u Sjedinjenim Državama. Jevreji pre Izraela bili su teroristi. Ono što ponekad nazivaju terorizmom je poslednje sredstvo ljudi koji nemaju mlazne avione. To je, eto, rečeno. Još uvek sam slomljenog srca zbog toga što se dešava. Kada bismo u našem svetu bili zauzeti gradnjom utopije još uvek bismo se bavili drevnim pitanjima.

Svojevremeno ste spremali projekat o utopiji, ali do njegove realizacije nije došlo?

Projekat koji sam nazvao „Megalopolis” morao je da bude napušten jer se dogodio 11. septembar. Odjednom je grad bio u plamenu, pa nisam znao kako da napišem izlaz iz toga.

Nasilje se i dalje propagira u većini holivudskih filmova?

Slažem se da sada postoji preterani fokus na nasilje. Producenti će vam odmah reći da javnost želi nasilje, a ja se s tim ne slažem i često navodim primer japanskog filma „The Burmese Harp” snimljenog posle rata koji je pravi pacifistički film. Priznajem da su i moji rani filmovi iz 70-ih takođe istraživali i pokazivali nasilje povezano sa organizovanim kriminalom i vojnim sukobima. Zato su i bili tako uspešni. Za film „Kum” ja sam bio samo najamnik.

Kada ćemo gledati vaš novi film?

Priznajem, veći deo vremena trošim na čitanje knjiga, a manje na razmišljanje o filmu. Međutim, imam jedno zlatno pravilo – samo čitam knjige za koje unapred znam da neću želeti da ih adaptiram za film.

Šta ste najskorije pročitali?

Knjigu „Ubistvo kralja“ Dena Efrona o atentatu na izraelskog premijera Jicaka Rabina, zatim „Burmanske noći“ Džordža Orvela i ponovo Servantesovog „Don Kihota“.

I onda ste se zainteresovali za „Film uživo“?

Na tu ideju sam došao još pre nekoliko godina kada je sve glasnije počelo da se govori da je 3D budućnost filma i budućnost bioskopa. Kada je izašao Kameronov film „Avatar“ svi su uskliknuli da je 3D „budućnost kinematografije“ što sam ja mislio da ne može biti slučaj. Mi smo već imali 3D još 1952. sa filmovima „Bwana Devil“ i „House of Wax“. Filmovi sa naočarima ne mogu biti budućnost. Film je isuviše interesantan i prevelik da bi 3D bilo sve.

Na čemu se zasniva „Film uživo“?

Na priči koja obuhvata tri generacije jedne italijansko-američke porodice. Projekat će biti distribuiran publici kao prenos uživo uključujući i prenos u bioskopima uz korišćenje internet-žičanih digitalnih projektora. U junu, u Koledžu Oklahoma Sitija, na osnovu trideset stranica scenarija nastao je primer filma uživo koji smo transformisali u 54 minuta živog prenosa u Parizu, Njujorku, Los Anđelesu i u mojoj kući u dolini Napa. Iskustvo je bilo fascinantno!

Kako sve to funkcioniše?

Svojevremeno, u filmu „Apokalipsa danas“ morao sam da improvizujem scene helikoptera koji uništavaju selo. Slično radim i sa svojim projektom „Film uživo“. Improvizujem. Ali, to se veoma razlikuje od televizije uživo. Ovo nije pozorište, ovo nije film, nije televizija. Ovo je nešto drugo. Tehnike živog prenosa uglavnom su fokusirane na pokrivanje događaja, ali se one mogu primeniti i na filmu koji postaje neka vrsta živog nastupa. Bilo je toliko uzbudljivo kada sam shvatio da je moguće tehnologiju, koja je izmišljena za pokrivanje sportskih događaja, koristiti u pripovedanju i stvarati veoma magično iskustvo.

Da li je to onda budućnost filma?

Biće to jedan deo filmske budućnosti. Neće sve biti „film uživo“, ali je ovakva vrsta filma važna za novi razvoj u oblasti filma. Horizont je veoma veliki. Naše predrasude o tome šta je film ne bi trebalo da nas zadrže i zaustave.

Drugi deo intervjua u broju od  3. januara...