Banaćanin u Tenesiju

Leta 2015. bilo je pet godina od poslednje posete mom rodnom Banatu (posle 26 godina). Bilo mi je drago što sam mogao da se prošetam starim sokacima, prođem kroz polja ozarenim toplim suncem i ispunjenim žutim suncokretom, neodoljivim slatkim mirisom rascvetane kamilice i tek pokošene pšenice. Susret sa nekim drugarima iz školskih dana u prolazu i na seoskoj pijaci (većinom jedva prepoznatim) u mom Ostojićevu, Čoki, Kikindi…

Tih sedam dana bilo je doživljaj u pravom smislu te reči, po ovdašnjoj frazi – „bittersweet”. To je kad se čovek u istom momentu oseća i srećno i tužno, jer se na kraju susreta svako „doviđenja” sve više osećalo kao „zbogom”. Čudan je osećaj biti veći stranac među svojima, ali nepoznatima, nego ovde gde sam danas. Vreme je učinilo svoje. Kao što je za to vreme mnogo vode našom Tisom prošlo, isto tako se dosta preživelo i proživelo na obali Pacifika, preriji Teksasa i u sadašnjem nedalekom okruženju – Apalačkim planinama (Nešvil, Tenesi)!

Sećanje na prošlost svake godine postaje sve bleđe i bleđe, ali dok se neki detalji iz tog vremena nepovratno gube, sve ostalo se još pamti i postaje sve – draže i draže. To što se gubi dođe s godinama, zakonom prirode svakom od nas, posebno nama koji smo se našli u sutonu životnog ciklusa. Ne može se prepričati unučadi u sredini gde živimo čega se još sećamo iz svog detinjstva. Ne može im se dočarati nešto što pripada drugom vremenu i pripada delu sveta sa kojim nemaju nikakvog dodira. Teško je to i za one čiji su porodični koreni presađeni širom starog kraja, a kamoli ovima rođenim preko grane ili „Velike bare”.

Navodim ovo ne zbog neke nostalgije, koja je odavno iščezla, budući da sam dve trećine života proveo ovde, već kako bih ukazao na cenu za većinu nas koji smo se, svojim izborom, otisnuli u beli svet i pretvorili reč „inostranstvo” u nešto drugo. Naime, mi se danas ovde osećamo kao svoji na svome, a ne kao kulučari sa vojvođanskih livada ili iz šumovite Šumadije. 

Ovde imam dva sina i dva unučeta – Džejkoba (17), ili Džeka, skraćeno, od mlađeg sina (Majkl Dragan), i Aleksu (4), od mog najstarijeg sina (Saša). Oboje žive u Teksasu. Od poćerke Šeri imam unuka Harisona (7) i unuku Saru Grejs (5), koji žive u Džeksonu, Tenesiju.

Moja Sosa (Džojs) brižno prati sve njih – gde je ko, kad je kome rođendan (zahvaljujući ’Gugl’ kalendaru) – dok sam ja zadužen za organizovanje posete – kako i na koji način je najbolje stići do njih, kolima ili avionom.

Dok me Džek oslovljava sa „grandpa”, Harison i Sara Grejs sa ‘B-Pa’ (Bi-Pa). Aleksa je jedina koja od svog drugog rođendana upire prstom u mene kad je otac pita: „Alexa, where is your deda?” Moram da priznam da mi ova poslednja „titula” nekako najbolje leži, iako sam već odavno navikao da me u ovom komšiluku oslovljavaju svakojako. Oni nikako da se naviknu na to „-ich” na kraju mog prezimena, koje ni ne bi bilo teško izgovoriti ako bi se izgovorilo iz dna duše, kao što se izgovara na našem brdovitom Balkanu. Ili, preciznije, iz ravnice mog rodnog Banata. Ali hajde da ne sitničarim, iako se iz navedenog već da naslutiti da pripadam generaciji pre Drugog svetskog rata. Iz tog vremena još pamtim neke detalje skoro kao – iz prve ruke (tačnije više pamtim Drugi svetski rat iza bakinog zapećka, nego sa školskog časa istorije).

Bakin zapećak bio je svojevremeno najtopliji kutak seoske peći, koja je grejala celu spavaću/dnevnu sobu tokom dugih zimskih dana, gde sam kao osnovac radio domaće zadatke i nestrpljivo čekao sledeći dan da se sastanem sa školskim drugarima i da se izigramo na još većem snegu, koji je tokom noći napadao. Bili su to lepi doživljaji, bez kojekakvih „ajfona” i drugih spravica kojima su današnja deca preokupirana. 

I na kraju priče da pomenem i ovo – u 2016, početkom jeseni, biće 52. godišnjica mog života u inostranstvu. Tamo daleko, u našem ravnom Banatu, zauvek sam ostavio izvore samo lepih i dragih uspomena iz rane mladosti i korene mog detinjstva, kao i večne kuće svojih dedova i pradedova.

Pozdrav svim zemljacima, ma gde se nalazili!

Nikola Vrajić, Nešvil