Ne želim da pravim filmske kobasice

U novogodišnjem broju „Politike“, u ekskluzivnom intervjuu koji je nedavno u Marakešu dao za naš list, filmski reditelj Fransis Ford Kopola – dvostruki dobitnik i „Zlatne palme“ i Oskara, „novoholivudski Orson Vels“ kako su ga nazivali zato što je sedamdesetih godina prošlog veka, uprkos mukama i bankrotstvima, kao svestrana ličnost, snažno uticao na holivudsku industriju – govorio je i o svom viđenju složene međunarodne krize i o projektu zvanom „Film uživo“ nagoveštavajući budućnost kinematografije.

U ovom nastavku razgovora Kopola govori i o mogućnosti da internet kompanije uskoro postanu vlasnici velikih filmskih studija, osvrće se na neke od ključnih filmova u svojoj karijeri, iznosi sećanja na Marlon Branda i priseća se odrastanja svoje dece na filmskim lokacijama širom sveta...

Kakav će biti film budućnosti?

Biće ga teško klasifikovati u jednu kategoriju. Nedavno sam u „Njujork tajmsu“ gledao listu najboljih filmova, a meni svi oni deluju i izgledaju kao kobasice. Sada sam suviše star i više nije važno, neka sam vrsta nezavisnog filmadžije i ne želim da pravim kobasice. Ja samo želim da prenesem ono što osećam i ono što mislim. I možda, za mene će film biti samo jedan dugačak projekat. Možda ću napraviti još samo jedan film dok sam živ, ali će on ići dalje i dalje tokom vremena i menjaće se u ovo i ono. Biće promenljiv.

Nešto kao televizijski serijal?

Pa nema više televizije. Televizija je u osnovi film. Oni su postali ista stvar. Fasciniran sam evolucijom filma, ali film je još uvek u svom detinjstvu. Mi zamišljamo film kakav je on danas, ali on će se tek menjati. Pozorište ima istoriju koja obuhvata više od hiljadu godina, roman oko 400 godina. Film je bio umetnička forma koja je samo čekala da se desi. Bila je potrebna tehnologija da se dogodi. Umetnik kao što je, recimo, bio Gete, naučnik, pesnik i dramski pisac, bio bi „prirodan“ reditelj da je u njegovo vreme bio izmišljen film. Kada se film konačno dogodio, došlo je do naglog naleta kreativnosti.

Da li se za film današnjice može reći da je u naletu kreativnosti?

Današnja filmska industrija stagnira. Uhvaćena je negde između klišeiziranih blokbastera s jedne strane i malih nezavisnih filmova sa druge. Između nema ničega. Nema sredine.

Zašto je to tako?

Najverovatnije zato što se današnji filmski autori suočavaju sa ogromnim preprekama i što je njihova glavna briga da nađu svoj sledeći posao, a u glavi punoj briga malo je mesta za kreativnost. Čak i Spilberg, koji je na vrhu filmske industrije, mora poslovno da prevrće i okreće. Ni za njega nema potpune sigurnosti.

Mislite li i vi da su problemi ipak najčešće u scenariju, u bezidejnosti?

Sigurno će se pisanje scenarija menjati kao što se pisanje romana promenilo u poslednjih 100 godina. Sa piscima poput Džojsa i Virdžinije Vulf roman se promenio kroz tačke gledišta i tok svesti. Gledajući filmove u Marakešu uočio sam mnoge promene u organizaciji scenarija i načina na koji su pisani i to me je uverilo da upravo scenario može biti sjajna prilika za inovacije i evoluciju. Slično onome što smo videli da se dogodilo sa romanom.

Kažete da su se film i televizija danas gotovo spojili, kako to može da utiče na filmsku umetnost?

Nova dela filmske umetnosti sada mogu biti u rasponu od nekoliko sekundi do nekoliko stotina sati, umesto tradicionalnog formata od 90 minuta. Uz to, za nekih četiri-pet godina cela filmska industrija će imati nove vlasnike.

Koje?

Internet kompanije čiji se modeli poslovanja zasnivaju na marketingu već sada očajnički tragaju za novim sadržajima, tako da će svi oni postati glavni igrači u filmskoj industriji. To će neminovno dovesti do promene čelnih ljudi na najvišim mestima u filmskim studijima, a sve će to iznedriti i nove modele distribucije. Dosadašnja distribucija filmova u bioskopima, na VOD platformama i putem pej TV će propasti i javnost će dobiti ono što želi – bilo kada i bilo gde. Očekujem onda i veće spajanje filmske forme fikcije i nefikcije, što je oduvek bilo prisutno u filmskoj industriji još od Roberta Flaertija i njegovog eskimskog dokumentarnog filma „Nanuk sa severa“ iz 1922. godine.

U Marakešu ste bili i u društvu ćerke Sofije, porodica se i dalje drži zajedno?

Uvek se držala zajedno. Mi smo kao neka cirkuska porodica koja se selila iz mesta u mesto. Moja supruga Elenor i ja stalno smo vodili decu – Đan Karla (producent, preminuo 1986. prim. aut.), Sofiju i Romana sa sobom na snimanja. Tu uključujem i onih godinu i po dana boravka na Filipinima tokom snimanja „Apokalipse danas“, koji je prvobitno bio zamišljen da će biti snimljen za četiri meseca. Sofija je na Filipinima išla čak i u školicu...

Kako je to uticalo na vašu decu?

Priznajem da je to možda ometalo njihov akademski razvoj, ali im je dalo mnoga druga iskustva. Bili su stalni deo posade, a članovi moje filmske ekipe sa kojima sam išao iz filma u film bili su poput njihovih tetaka i ujaka. Svi zajedno, jedna velika porodica.

Deo te porodice bio je i Marlon Brando?

Moram da priznam da sam tom mom članu porodice povredio osećanja kada sam govorio da je na snimanje „Apokalipse“ došao gojazan zbog čega smo imali logistički problem u to vreme, jer nije bilo vojnih odela u njegovoj veličini. Oprostio mi je tu moju nesmotrenost. Marlon Brando je bio ljubazni, slatki genije. Razgovori tokom radnih večera kod Branda kretali su se od termita do smisla života i ja sam to integrisao u dijalog filma.

Za „Apokalipsu“, baš kao i za „Kuma“ vezane su mnoge zablude?

Ne samo za „Apokalipsu“. Neverovatna atmosfera je stvorena i „pumpana“ neposredno pred kreativni i finansijski fijasko sa kojim sam se suočio zbog „Apokalipse“, sa kamatnim stopama koje su porasle na 29 posto. Imao sam svoje trenutke dubokog očaja, s obzirom na negativne reakcije publike na filmove „Apokalipsa danas“ i „Prisluškivanje“. Sada, sa ove distance, iznenađen sam koliko sam bio u depresiji dok su ovi filmovi bili u bioskopima, na nezadovoljstvo publike koja je posle te iste filmove nazvala klasicima. Kao starija osoba sada se čudim koliko sam tada bio sklon samoubistvu i koliko sam se osećao jadno u to vreme. A vidite, nikada se ne zna šta će se dogoditi kasnije. Tada to nisam znao, sada znam.

Možete da se hvalite da ste i vi imali sudbinu mnogih neshvaćenih umetnika?

Avangardna umetnost danas je pozadina sutrašnjice! Slikari poput Monea i Manea nisu mogli da prodaju svoje slike čak ni na uglu ulice. Razlika među nama je što oni nisu mogli da budu uhapšeni, a ja jesam.