Srbiju sam spasao od bankrota

Ministar finansija Dušan Vujović nekoliko puta je istakao kako bi domaća javnost trebalo vladi da prizna rezultate, bar onoliko koliko joj to priznaju svuda u svetu. Čini se da je upravo to jedna od njegovih novogodišnjih želja. Razgovor za „Politiku” počinje onim što ga najviše pogađa – činjenicom da ovdašnja javnost ne priznaje rezultate njegovog rada.

– Mnogim pitanjima kao da mi se podmeće da se ponosim time što sam ljudima naneo bol. Može da se čuje komentar zašto ste toliko isekli plate i penzije i da li je to bilo nužno. Reforme su morale da budu bolne. To je najmanji bol koji dobar hirurg ortoped mora da nanese pacijentu kad operiše kuk. Ako to ne učini, kuk će zaribati, za godinu dana operacija će opet biti nužna, teža i bolnija i teško da će pacijent ponovo normalno hodati. Opozicija je prenebregla tezu da smo plate i penzije smanjili manje nego što je to predlagala jedna grupa ekonomista.

Godina je ispala bolje nego što ste planirali...

Mnogo bolja. Ono što smo uštedeli delom ćemo iskoristiti za vraćanje starih dugova koji su nam visili nad glavom godinama. Ovakvo čišćenje starih obaveza je fer, transparentno i vredno podrške. Kratkoročne poteze napravili smo brzo. Imali smo suficit u budžetu već u prvom kvartalu. Niko nam nije verovao. Govorili su da štelujemo statistiku.

Smatralo se da je to sezonskog karaktera.

I to su govorili. I da ne znamo da trošimo sredstva za investicije. Na kraju smo godine i deficit smo sveli ispod 60 milijardi dinara. Kad platimo stare dugove deficit centralne države i dalje će biti manji od 120 milijardi. Prvobitni plan bio je da manjak u kasi bude veći od 190 milijardi. Sad je gotovo upola manji. Da smo prošle godine nekome to rekli, optužili bi nas da bolujemo od hroničnog optimizma.

Zašto vam nisu verovali?

Neki ekonomisti posmatrali su situaciju čisto akademski. Uvek sam pokušavao da spojim teoriju, ekonomsku politiku i praksu. Imao sam sreću da decenijama u Svetskoj banci radim na fiskalnim konsolidacijama.

Sećam se, 19. jula 2014. godine u pet sati sam bio na konferenciji na kojoj je ministar Lazar Krstić podneo ostavku. Sutradan u 10, u intervjuu Blumbergu, govorio sam kakvi su nam planovi. Najavio sam da očekujemo milijardu dolara zajma od Ujedinjenih Arapskih Emirata s rokom otplate od 10 godina i kamatom od dva odsto. Novinarka je odgovorila: „To odlaže naš bankrot za 90 dana”. Toliko su bile izražene najdublje sumnje. Odgovorio sam negativno, ali je njena rečenica ostala u tekstu. Nismo bankrotirali ni tog, ni bilo kojeg dana. Zvanično sam primio dužnost 4. avgusta i u roku od mesec dana definisali smo sve elemente programa. Premijer je 20. septembra saopštio da će umereno smanjenje dela penzija i plata biti preduslov za reforme.

Da li je dobrim vestima iz budžeta došao kraj, jer sada teže stvari dolaze na dnevni red?

Ne. Prihode za 2016. planirali smo konzervativno i time smo napravili neku vrstu rezerve, amortizera. Ranije su se prihodi namerno precenjivali da bi se veštački oslobodio veći prostor za rashode. Mi to ne radimo. Ostvarićemo ovolike prihode čak i u najgorem slučaju.

Bojite li se da deficit može dogodine da bude veći i da krene putanjom cik-cak?

Ne, zato što će budžet za 2016. biti u suficitu od 52 milijarde, kad odbijemo rashode za kamate i aktivirane državne garancije, naš „hendikep” iz prošlosti.

Kako se dogodilo da je deficit u decembru skoro dvostruko veći nego u prvih 11 meseci?

Nije. Morate da isključite plaćanja koja obično dospevaju krajem godine i stare obaveze koje preuzimamo u dug.

Da li je nešto od toga moglo da se predvidi? Recimo, subvencije poljoprivrednicima za koje je Fiskalni savet prošle godine rekao da su loše planirane.

Ministarstvo poljoprivrede mora da promeni staru praksu i bolje planira svoje obaveze u skladu s budžetskom godinom. Da to bude sinhronizovano, jer ovako stalno pada između dva budžetska ciklusa. Krajem prošle godine za to smo morali da isplatimo četiri milijarde dinara.

Ako se to ponavlja svake godine, zar ne možete kao ministar da ukalkulišete taj trošak?

Ne možemo da ukalkulišemo. Čeka se da poljoprivrednici prijave svoje zahteve krajem godine, a tada je već kasno da se to uključi u budžet. U ovoj godini imali smo lošu procenu i u planiranju subvencija za biljnu proizvodnju po hektaru. Pošli smo od toga da ćemo subvencionisati samo one koji imaju do 20 hektara zemlje. Nismo očekivali da će neki tako brzo da se prilagode i odreaguju pravno-svojinskim izmenama.

Onda su se oni dosetili pa su se razvodili...

Na papiru su podelili imanja i pojavilo se 33.000 novih gazdinstava.

Kao ekonomista, znate da je takvo ponašanje racionalno.

Jeste, ali je sporno sa formalno-pravnog i moralnog aspekta. Namera je bila da pomognemo onima koji imaju manje od 20 hektara da podnesu trošak mehanizacije.

Hoće li taj novi rashod ići ispod crte ili ćete doneti rebalans?

Neće biti rebalansa. Obaveze ćemo preuzeti u dug.

Bili ste prvi ministar koji rashode nije stavljao ispod crte, a sada ćete to učiniti.

Nećemo. Obavezu uzimamo u javni dug.

Zar nećete imati problem s Državnom revizorskom institucijom?

Zašto?

Zato što po Zakonu o budžetskom sistemu ne možete sredstva s jedne namene da prebacujete na drugu. Bar ne u tom iznosu.

Imamo pravo na to. Jedna opcija bila je rebalans u kome ćemo povećati subvencije, a druga je bila da te obaveze preuzmemo u javni dug. Zašto bismo sebi stavili stigmu rebalansa na čelo ako su nam ukupni rashodi niži od planiranih.

Zašto je rebalans postao vulgarna reč?

Zato što je u Srbiji ekonomski i politički to simbol za promašaj. Godinama je bio korišćen da se pokrije nesposobnost države da kontroliše rashode i ostvari prihode. Mi smo rashode držali pod kontrolom, prebacili smo ostvarenje prihoda, ostvarili mnogo niži deficit od plana.

Premijer je zamerio „Politici” što je Dopunu zakona o budžetu zbog isplate jednokratne pomoći prosvetarima nazvala rebalansom. Je li bio, ili nije bio rebalans?

Nije bio.

Zar nije svaka intervencija na originalnom budžetu rebalans?

Formalno-pravno jeste, suštinski nije. Teza o rebalansu je neuspeli pokušaj da se baci senka na dobro izvršenje budžeta. Urađena je minimalna korekcija da se omogući isplata bonusa u sektoru obrazovanja. Suštinski posmatrano, promena Zakona kojom se ne menjaju ni ukupni rashodi u članu osam, ni deficit u članu jedan, po mom mišljenju ne može se smatrati rebalansom.

Strahujete li da sledeće godine može da izleti 23 miliona evra obaveza RTB Bora, kao što su ove godine isplivali dugovi „Srbijagasa”?

„Srbijagas”, „Petrohemija” i RTB Bor su problemi različitog tipa. „Srbijagas” ima status glavnog snabdevača gasom. Ovih 195 miliona evra koje preuzimamo u dug jesu jedina negarantovana obaveza i nadam se poslednje preuzimanje duga „Srbijagasa”.

Pomenuli ste „Petrohemiju”. I ona je NIS-u dužna 100 miliona evra. Može li taj dug da iskoči sledeće godine?

„Petrohemija” je drugačiji slučaj. Tu postoje takozvane implicitne uslovne obaveze države. Nismo dali formalnu garanciju, ali de fakto stojimo iza obaveza prema NIS-u. U slučaju neplaćanja, „Petrohemija” bi mogla da ode u stečaj i da se poverioci namire iz stečajne mase. U praksi, bolje rešenje bi bio plan restrukturiranja uz privatizaciju ili dokapitalizaciju. U okviru takvog plana država bi mogla da preuzme obaveze prema NIS-u.

Ima li zainteresovanih za RTB Bor?

To je firma koja istovremeno ima ogroman potencijal i velike probleme. Pri rekordno niskoj ceni bakra, pada značaj ogromnih nalazišta rude i proizvodnih kapaciteta koje Bor nudi u poređenju s problemima visokih troškova proizvodnje, velikog broja zaposlenih i ekologije. U takvim uslovima čak i oni koji su bili zainteresovani da dođu, dvoume se i, po savetu svojih finansijera, često odlučuju da sačekaju. Raspitivali smo se kod vodećih svetskih firmi iz sektora bakra koje nas jednoglasno uveravaju da to ne znači da već sutra situacija neće biti bolja. To sutra treba da sačekamo spremni.

Verujete da će Kinezi doći u „Železaru” u situaciji kad cena čelika pada, kad Kina smanjuje proizvodnju, a čeličane u Evropi se zatvaraju zbog jeftinog kineskog čelika?

Preliminarna ponuda je realna i bazirana najvećim delom na strateškim razmatranjima, kao što su prisustvo na tlu Srbije, koja će uskoro biti deo EU, širenje game proizvoda na šavne cevi i izmeštanje dela proizvodnje iz Kine. Stanje na tržištu i niske cene su ograničavajući, ali ne i jedini faktor koji opredeljuje dugoročne racionalne odluke investitora.

Memorandumom s MMF-om ponovo je planirano poskupljenje struje za maj 2016. godine. Da li država ponovo bira reči kojima će građanima saopštiti ovu neprijatnu vest?

Cena električne energije u 2016. i narednim godinama deo je programa restrukturiranja i određuje se zavisno od ostvarenja svih elemenata programa. Odluku o promeni cene struje donosi regulatorno telo na predlog EPS-a, uz saglasnost vlade. Kad saopštavamo vesti koje su važne za građane trudimo se da sagledamo celinu i damo uravnoteženo viđenje stvarnosti.

Vrlo često se dogodi da ponovite ono što je premijer već rekao. Kao u slučaju „nikad većih penzija”. Da li su penzije zaista nikad veće posle povećanja?

Penzije do 25.000 dinara mesečno nisu smanjivane 2014. godine. Povećanje od 1,25 odsto za više od milion penzionera stupa na snagu 1. januara 2016. godine i odnosi se na veliku većinu, skoro 60 odsto ukupnog broja penzionera. Voleli bismo da je moglo više, ali i ovo pokriva veći deo rasta troškova života u proteklih 12 meseci od 1,4 odsto.