To kad u`vati – ne pušta

Kako nam je prošla 2015? Kao u snu, kao u košmaru. U nadi da nešto dobro dolazi, i da nas kao takvo neće uplašiti. Vlast nam je obećavala mnogo više nego što smo u stanju da podnesemo. I u tome je naša prednost, odatle izviru strepnje, zato što ne znamo šta nam se sprema. Zašto bi nas bilo ko pitao šta želimo, šta nam se događa, drži li nas kakva zebnja, jesu li opravdani naši strahovi?

Pred kim, pred čim?

To nismo uspeli da saznamo. Svakog božjeg dana slušali smo premijera, postali smo zavisnici od njegove besede, ne može se zamisliti dan bez njegovog nastupa. Tako nas je to uhvatilo pa ne pušta! Postali smo nedovoljni sebi, nepoverljivi prema stanju stvari oko nas. Ključna misija vlasti bila je (i jeste) da nas uveri da živimo u lumpenproleterskoj verziji bajke koja nam je dar za budućnost.

Četvrti dan novog leta gospodnjeg možda je pravo vreme za rang listu najvažnijih događaja u godini koja je prošla, i nikada se u istoriji neće ponoviti. Naravno, to je čisto subjektivni, čak pritrasni autorski osvrt na blisku prošlost. Idemo naopako, od 10 ka 1.

10. „Beograd na vodi”. Zašto je taj zastrašujuće važan projekt na desetom mestu? Taman posla da ne verujem u poplavu na kojoj će biti izgrađen najskuplji deo metropole. Čitaoci koji pamte znaju da je i lanjske godine Beograd na tečnosti kod mene bio deseti. To što ipak verujem, dolazi od moje sklonosti ka utopijama, biće to izgrađeno, baš zbog toga što nije moguće. Uostalom, svi skeptici mogu da se uvere da stvar ubrzano napreduje. Voda stiže svakodnevno.

9. Pad helikoptera, tragedija pilota i putnika koji su optuženi za sopstvenu smrt. Ali, tragedija je nastavljena besramnim izjavama ministra odbrane (da ne oseća ni najmanju odgovornost) i ministra pravde („Kakva je to moralna odgovornost zbog pada helikoptera?“)

Premijer je rekao: „Ne dam svoje ministre“. Kao da je hteo da kaže, nisu oni savršeni, daleko su od ideala, umeju da zabrljaju i te kako, ali čuvam ih zbog njihove moralne nadmoći.

8. Otvaranje poglavlja. Dugo smo čekali da se i to otvori. Valjda je ovako bilo: neko je rekao, amo Srbi, ovo je poglavlje 35 i mi ga otvaramo. Uglavnom, krenuli smo ka Uniji. Prvi sigurniji korak posle prohodavanja. Ali, ko zna šta će se događati u dugim godinama pred nama. Na kraju maratona, kad stignemo do počasnog kruga – tamo neće biti ničega.

7. Povećanje penzija. Skoro savršena formula za uvredljivu demagogiju vladanja. Uzmu vam 15-20 odsto. Pa kažu kako su uštedeli, i da zahvaljujući tome što nam je gore, u državnoj kasi odavno nije bilo bolje. A onda vrate dva-tri procenata, i kažu da je to povećanje. U proseku, za uboge starce i starice, to je negde do 300 dinara. Da se ne lažemo, to i nije sasvim malo. Pakla duvana, ili krdža, ili dva mleka ili četiri hleba.

Za 10-15 godina, penzionerima će biti daleko bolje, sledi konačno rešenje za njih.

6. Fiskalni savet. Njegov simbol, profesor Pavle Petrović. Sudeći po izgledu – blizak penzionerima. Ali on ne voli ono što jeste. Za njega su penzioneri osnovna smetnja finansijskoj konsolidaciji, jer primaju penzije, a još izgledaju poletnije od njega.

Pavle je pokušao da se seti još nekih izvora za punjenje budžeta, ali nije mogao, jer je i sam u penziji.

Ali, njega vlada i plaća da se ne bi sećao ničega.

5. Ministar kulture Ivan Tasovac. Čovek za koga se mislilo da ima nešto duha dok je sudio u šou programu „Ja imam talenat“. Znam nekoliko važnih ljudi iz sveta umetnosti i kulture koji su sigurni da je Tasovac promašaj. Čiji? Pre svega, svoj sopstveni. Ideja sa navijanjem satova u muzejima koji ne rade, niti će, koštala ga je osnovne ministarske orijentacije. Jednom, samo jednom se pojavio bez svoje neodoljive frizure, silom prilika. Na paradi u čast Putina pljusnula je jaka kiša, a premijer zabranio da se otvaraju kišobrani. I tada smo videli kako Tasovac zaista izgleda.

4. Hapšenje kriminalaca. U toku jedne noći uhapšeno je 80 ljudi. Posle hapšenja Džajića pred kamerama, to je najveći uspeh srpske policije.

3. Parlament Srbije. Svakodnevno saznanje o tome šta smo birali, a šta su drugi izabrali. Gospoda Babić i Bečić su ona vrsta zvezda koja skupštinu pretvara u Hepi televiziju. Svi su srećni, naročito vladajuća većina. Mislim da ova dvojica atraktivnih starletana ipak imaju izvesnu prednost pred Kristijanom.

2. Državni udar. Ako se zaista dogodio, to je bio tajni prevrat, za koji još ne znaju ni oni koji su ga izvršili. Teoretičari obrnutog toka stvari misle da je na osnovu tog događaja Džordž Orvel napisao svoju „Životinjsku farmu“, neka mi oprosti glavni junak tod dela vepar Napoleon.

1. Smenjivanje Gašića. Premijer je bio odlučan. Odmah je razrešio ministra odbrane posle njegove prostačke mizogine šale. Ali, Bata neće da ide. I šta se sada dešava? Još ga smenjuje, a ka` će i hoće li – ne znamo. Ima vremena da ga smeni, makar još jednom.