Beograđanka u Sarajevu

Kad sam pre šest meseci prvi put došla u Sarajevo, o tome kako ljudi ovde žive znala sam taman koliko i prosečno obavešteni Britanac, Skandinavac ili Amerikanac, iako dolazim iz nešto više od 300 kilometara udaljenog Beograda, koji se doduše čini mnogo daljim, pošto se taj put kolima prelazi za najmanje pet sati. Nažalost, rođena sam kasno da bih na školske ekskurzije išla od Vardara do Triglava, ali, na sreću, rođena sam kasno i da bih znala surove detalje iz rata, čiji se ožiljci, i posle 20 godina, još vide. Najviše na fasadama zgrada.

Kad čuju ekavicu, tradicionalno neposredne Sarajlije će već posle treće rečenice pitati odakle ste, ili će očekujući potvrdan odgovor izustiti: „Jeste li iz Beograda?” I uvek će posle vašeg „da, iz Beograda”, reći nešto pozitivno. Kazaće kako su baš nedavno tamo bili, uglavnom kod nekog lekara ili u poseti rodbini. Reći će i da su poslom povezani sa nekim iz srpske prestonice.

Rat pred vama nerado pominju. Ako im se i omakne nešto iz devedesetih, za sve će okriviti politiku i političare. Njih ne krive samo za prošlost, već i za sadašnjost – male plate, prosečna je ovde oko 420 evra, i penzije (prosečna oko 180 evra), nezaposlenost od 30 odsto, korupciju, nepotizam, partijsko zapošljavanje. Zvuči poznato?

Ti podaci o lošem životnom standardu ipak se ne uklapaju uz brojne šoping-centre, slike stalno punih kafića i naoko dobar vozni park, koji „kvare” predratni „golfovi dvojke”. Već posle prvog dana saobraćajna gužva činila mi se mnogo većom nego u Beogradu. Tumačim to optičkom varkom zbog užih ulica, a onda i za zeleno svetlo za pešake mislim da je optička varka. Saobraćajni inženjeri računali su na dobru kondiciju kad su ga projektovali da traje jedva malo duže nego treptaj oka. Tek što se uverite da je prelaz bezbedan i napravite prvi korak, već je pocrvenelo. Verovala sam najpre da je u pitanju kvar ili makar da je to slučaj samo sa tim jednim semaforom, sve dok ubrzo nisam shvatila da je to pravilo, a ne izuzetak.

A pravilo je i redovna vanredna situacija sa vodosnabdevanjem. Kad prvi put posle ponoći naiđete na suve slavine, mislićete da je zbog kvara. Niko vam pre toga neće reći da malo više od pola grada od ponoći do pet ujutru ostaje bez vode, jer je vodovod, kako priznaju i oni zaduženi za njegovo održavanje, „bušan ko đevđir” – iz cevi iscuri dve trećine vode. Prećutaće to ne zbog loše namere, nego zato što su se navikli na stanje koje godinama traje. Mirite se sa činjenicom da vode ima i na Marsu, ali ne i u Sarajevu, i prelazite na „plan B” sa plastičnim flašama i balonima i pazite da sve što ima veze sa vodom završite do ponoći, kao Pepeljuga.

Dok stranci većinom piju flaširanu, Sarajlije koriste „česmovaču”, verujući nadležnima da je ispravna za piće. Priznajem, i ja sam, dok iz vodovoda nisu rekli, tražeći opravdanje za nestašice, kako velika kilometraža cevi potiče još iz austrougarskog perioda. Pomisao na stanje tih cevi i vodu koja kroz njih prolazi, vratila me je u prvu grupu – strance.

Zbog vode ćete se, čak i ako ste ateista, radovati svakom verskom prazniku, i ramazanu, i Bajramu, i pravoslavnom i katoličkom Božiću i Uskrsu. Bogu hvala, tad je ima i noću. Svi ovi praznici, slavili ih ili ne, doneće vam neradan dan. Slobodni dani, zimi naročito, dobro dođu kao prilika da se iz grada koji se guši u smogu pobegne na neku od okolnih planina. Zbog smoga prvi put se ovde srećem sa dilemom da li će u stanu biti manje zagušljivo ako je otvoren prozor ili ako ostane zatvoren.

Dilema je bila i da li ostaviti auto sa beogradskim tablicama na parkingu ispred zgrade ili iznajmiti garažu. Prva opcija se do sada, da kucnem u drvo, pokazala kao dobar izbor.

Kad smo kod biranja, ovde je nešto manje poznatih svetskih brendova odeće i obuće nego u Beogradu, ali dovoljno da zadovolji većinu. Što se izbora hrane tiče, pored ćevapa, pita i drugih domaćih specijaliteta, sigurno nećete ostati gladni, ali ako ste baš ljubitelj svinjetine, trebaće vam malo više truda dok vam se i ta vrsta mesa ne nađe na tanjiru. Ipak, u većim supermarketima (u kojima ćete se osećati kao da ste u Beogradu, jer je i ovde, baš kao i tamo, većina stvari proizvedena u Srbiji ili Hrvatskoj) i manjim pijačnim mesarama ima i te vrste mesa.

Svinjetinu, ali ni alkohol nećete naći u jednom od modernih šoping-molova u centru grada – Bi-Bi-Aj centru. Posle uzaludnog traganja po ogromnom supermarketu poznatog hrvatskog biznismena, sledi pitanje prodavačici gde stoji pivo ili vino, koja uzvraća pogledom kao da je pitanje bilo: „Moram li da platim ovo što sam uzela”. Možda zato što je ta tema u ovdašnjoj javnosti bila predmet rasprava još kad je zdanje građeno na mestu nekadašnje robne kuće „Sarajka”. Tada je informacija da, na zahtev investitora iz Saudijske Arabije, u restoranima, kafićima i radnjama u tom centru ne smeju da se služe alkohol i svinjsko meso, izazvala dosta negativnih reakcija.

Alkohol se ne služi ni na Baščaršiji, što kvari ugođaj onima koji vole da ćevape, neizostavni deo ukusnih sarajevskih gurmanluka, „zaliju” pivom. Opštinske vlasti su uvele zabranu točenja alkohola u neposrednoj blizini obrazovnih institucija i verskih objekata kojih na Baščaršiji ima na svakom ćošku. I zbog ovog je bilo negodovanja, a pojedine Sarajlije kažu da i ugostiteljima odgovara da se gosti što brže smenjuju, da se ne zadržavaju satima dok „gustiraju” jednu flašu piva. Ipak, za ljubitelje „dobre kapljice” ima više nego dovoljno mesta za uživanje.

Ako se zbog toga što pijem flaširanu vodu u Sarajevu ponašam kao stranac, sasvim sigurno se osećam kao domaća dok sa detetom kupujem na obližnjoj pijaci ili u pekari. Gotovo da se nije desilo da moj dvoipogodišnjak ne dobije na poklon neku kiflu ili voćku, iako znaju da „nisam odavle”, jer redovno tražim „hleb” umesto „hljeb” ili „šargarepu”, a ne mrkvu.

Ipak, taj osećaj dobrodošlice neretko se smenjivao sa nelagodom, pa čak i osećajem krivice prilikom prvih susreta sa spomen-pločama na kojima piše koliko su građana Sarajeva na tom mestu ubili „srpski agresori” ili „srpski zločinci”. Ubistvo, pa još civila, dece naročito, nesumnjivi je zločin, ali kao neko iz čije familije niko nije učestvovao u tom ratu, niti ga na bilo koji način podržavao, nemam neki izbor – ili da verujem da moje odgovornosti za te žrtve nema, ili da (ne)prihvatim koncept kolektivne krivice.

Pola godine života u Sarajevu svakako nije dovoljno da mogu da izvodim zaključke o samom gradu ili o mentalitetu njegovih žitelja. To je, opet, predugo da bi sve što sam videla i doživela stalo u jedan tekst. A odgovor na jedno od najčešće postavljenih pitanja o Sarajevu – koliko se promenilo posle rata – nemam. Nisam ovde živela pre.