Pikaso manija u Gran Paleu

Od našeg specijalnog izveštača

Pariz – Poseta muzejima posle atentata koji su se dogodili u Parizu podrazumeva neizostavnu radarsku kontrolu na ulasku, pa je tako i u Gran Paleu gde je u toku izložba „Pikaso manija” koja će biti otvorena do februara 2016. I pored vanrednih okolnosti, interesovanje za Pabla Pikasa (1881–1973), jednog od najplodnijih slikara, veliko je i stvara gužvu ispred muzeja. Ni novinarska UPF legitimacija, koja je uvek obezbeđivala ulazak preko reda, ne može ovaj put potpuno da eliminiše čekanje, ali od trenutka kada nas, posle kontrole, dočeka velika figura umetnika, u prepoznatljivoj mornarskoj majici, nesigurnost današnjeg vremena, s kojom živi svaki stanovnik i posetilac Pariza, ostaje napolju.

Izložba obuhvata oko stotinu Pikasovih dela, od kojih su neka izložena prvi put, i pokazuje kako su njegova kasna dela bila primljena, njihov uticaj na brojne i različite umetnike, kao što su Roj Lihtenštajn, Endi Vorhol, Dejvid Hokni, Džef Kuns, Martin Kipenberger... Ona takođe pokazuje i preispitivanje kubizma ranih osamdesetih kroz, na primer, radove Džaspera Džonsa i Žan-Mišela Baskijata. Pikasova figura prožima svaku umetničku formu od
pop-arta do filma, fotografije, videa... Uz sve što je predstavljeno u Gran Paleu – slike, instalacije, fotografije, video zapise – izložba obuhvata oko 300 dela.

Naziv „Pikaso manija“ proistekao je iz jednog intervjua iz 1959. godine. Kada su umetnika pitali da li će nastaviti još dugo da slika, on je rekao:„Da, zato što je to za mene manija.” Ova reč simbolizuje ujedno i uticaj koji je imao na druge umetnike. No, mada posle Drugog svetskog rata Pikasovo ime definitivno postaje sinonim modernog umetničkog genija, ipak je trebalo sačekati da on napuni devedeset godina (1971), da bi se organizovao prvi kolektivni omaž koji su mu priredili živi slikari. Nakon toga, izložbe posvećene njegovim kasnim radovima, organizovane početkom osamdesetih godina, stvaraju jednu novu generaciju koja prihvata njegov žestok stil, a raznolikost i umnožavanje likova i tema Pikasovih radova od strane modernih umetnika, od afričkog kontinenta do Kine, svedoče o univerzalnosti i planetarnom renomeu španskog slikara.

Već u prvoj sali u Gran Paleu slušamo ličnosti iz sveta umetnosti koje govore o Pikasu i bliskosti sa njegovim stvaralaštvom. U nekoj od sledećih sala, vrti se video sa intervjuom u kome on, snimljen u krupnom planu, sa cigaretom u ruci, govori o svom radu i svojim stavovima. Ima tu radova mnogih umetnika, poput Endija Vorhola koji je predstavljen kubističkim portretima. Za Hoknija, koji se još kao student umetnosti u Londonu zainteresovao za Pikasa, kubizam nije reakcija koja modernu umetnost uvodi u apstrakciju već jedna nova vizija. On preispituje kubizam pokazujući njegovu pozitivnu dimenziju, i to kako saznajnu, tako i estetsku.

Za pop-art umetnike Pikaso je ikona, poput na primer Liz Tejlor, čiji stil prepoznaju svi. Evolucija dela Džespera Džonsa pokazuje kako je svoje divljenje prema Marselu Dišanu zamenio obožavanjem Pikasa. Prvo delo inspirisano Pikasom uradio je 1973. godine, a u periodu od 1985. do 1987. naslikao je četiri slike pod nazivom „Godišnja doba“, inspirisane Pikasovim delom „Senka“ (1953), ali i još nekim radovima. Rineke Dejkstra, Holanđanka, umetnički fotograf, autor je video rada koji se emituje u Gran Paleu i u kome deca iz jedne lokalne škole govore o slici „Žena koja plače”. Roj Lihtenštajn je bio posebno obeležen Pikasom. Njegovo preispitivanje i citati o delu jednog od najplodnijih slikara pokazuju da sve može da koegzistira u umetnosti. Dela drugih slikara predstavljaju omaž Pikasovim portretima ili skulpturama. Nailazimo i na „bad painting“, trend američkog figurativnog slikarstva koji je ovde predstavljen opscenim slikama velikog formata raznih autora.

Koncepcija izložbe nudi zanimljivu šetnju, katkad i zbunjujuću, ali u svakom trenutku uzbudljivu. Pikasove fotografije bile su inspiracija Martinu Kipenbergeru još od 1988. kad je otkrio one koje je snimio Dejvid Daglas Dankan i od kojih je napravio seriju slika velikog formata. Posebno su zanimljive postavke Pikasovih dela iz kubističkog perioda, poređane onako kako ih je on sam držao u nekim od svojih ateljea. Uspešni su i radovi inspirisani Pikasovim „Gospođicama iz Avinjona“, čiju su dvostruku prirodu, seksualnu i egzotičnu, istakli Sigmar Polke i Džef Kuns.

Ipak, ako među umetnicima koji su radili pod uticajem Pikasa treba naći najuspešnije, nama se najzanimljivijom učinila impozantna slika „Priroda zveri“, čiji je autor Goška Macuga, umetnica poljskog porekla koja živi i radi u Londonu. Njeno delo, inače izloženo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku, inspirisano je „Gernikom“, jednom od najpoznatijih Pikasovih slika koja je i jedan od najpoznatijih antiratnih simbola. Slika „Priroda zveri“, kao uostalom i cela ova izložba, svedoči o tome da čak i posle više od 40 godina od Pikasove smrti njegov duh i dalje ne samo da živi, već „udara” punim tempom i uspravlja ga pred četom savremenih umetnika.