Da li se isplati bunt protiv vlasti

Da politički stav stavljen u umetnički okvir može da posluži kao prečica do slave, ali i da umetniku donese ozbiljne probleme, najbolje se vidi na primeru kineskog disidenta Aja Vejveja (1957), koji se trenutno nalazi u Melburnu, zbog decembarske izložbe „Endi Vorhol i Aj Vejvej” u Nacionalnoj galeriji Viktorija. Na njoj je instalacija „Letgo Room” koja predstavlja priznanje australijskim borcima za ljudska prava. Zamišljeno je bude napravljena od lego kocki, međutim danska kompanija „Lego” odbila je da mu obezbedi kockice za instalaciju ne želeći da ima veze sa umetnošću koja tretira politička pitanja, po čemu je on inače poznat. Umetnik kaže da je odbijanje „Lega” povezano sa njihovim poslovnim interesima u Kini i, pošto nije uspeo da obezbedi originale, koristio je lažne lego kocke napravljene baš u Kini.

Vejvej je poznat po oštroj kritici politike kineske vlade, posebno kršenja ljudskih prava, društvenom buntu i provokativnim radovima, zbog čega je ušao u sukob sa komunističkim vlastima. Uhapšen je 2011. dok se ukrcavao u avion za Hongkong, pod optužbom da je utajio porez i nakon 81 dana u pritvoru, pasoš mu je vraćen tek ove godine. Za njegovu sudbinu zainteresovali su se svetski mediji, branile su ga organizacije za zaštitu ljudskih prava, a sve je rezultiralo hiljadama posetilaca koji danas hrle na izložbe da vide njegov rad.

Hvala policiji!

Umetnik, čiji memoari izlaze na proleće 2017, isticao je da je Kina došla do kritičnog momenta u kojem nedostatak demokratske slobode može mnogo da utiče na ekonomsku stabilnost zemlje. Isto tako, Vejvej je podržao 2008. onlajn kampanju za objavljivanje imena dece koja su preminula u zemljotresu u Sinčuanu, u školama koje su loše izgrađene navodno zbog korupcije tokom gradnje. Uradio je instalaciju o poginulim đacima, što su neki videli kao eksploataciju tragičnog događaja, drugi kao hrabrost. U međuvremenu, njegova slava širila se planetom. Iste godine 2011. magazin „Tajm” proglašava ga za ličnost godine, a britanski list „Art rivju” za najmoćniju figuru u svetu umetnosti, dok mu „Amnesti internešenel” 2015. dodeljuje nagradu ambasador savesti za doprinos ljudskim pravima. Hapšenje mu škodi, ali i koristi, jer od nekoga ko se krije od poreske uprave, Aj izrasta do svetskog superstara.

I pre hapšenja Vejvej je imao lepu reputaciju. Izlagao je, na primer, u Tejt modern galeriji u Londonu, koju je prekrio tonama semenki suncokreta od porcelana, ali za njega tada nije znala cela planeta, kao što danas zna.

– Da li me je moj protest načinio boljim umetnikom? Da li me je policija učinila poznatim? Pa, rekao sam policajcima: „Bez vas nikad ne bih bio primećen kao umetnik”. Kada sam učestvovao u izgradnji stadiona „Ptičje gnezdo” u Pekingu, niko nije znao ko sam, a danas me presreću mala deca i pitaju: „Da li si ti Vejvej”. Postao sam neka vrsta mita – rekao je Vejvej, a preneo „Gardijan”. Takođe, kada je Aj uhapšen, Vaclav Havel potpisao je pismo s pozivom za njegovo oslobođenje, a po ovom disidentu, nazvan je čak i asteroid!

Karneval uz megafon

U našoj zemlji angažman na uličnim demonstracijama proslavio je Miroslava Nuneta Popovića (1974), začetnika studentskog protesta 1996. godine. Kao 22-godišnjak, do tada potpuno nepoznat javnosti, Nune je zbog performansa protiv Miloševića, više puta hapšen, o čemu su izveštavali Si-En-En, Bi-Bi-Si, Rojters, RAI, AP…

– Miloševića smo stavili na veliki falus i ponudili građanima da ga u Knez Mihailovoj ljube, miluju, dodiruju, da obožavaju simbol „stvaralačke moći Srbije”, dok smo se mi kretali u karnevalskoj povorci uz doboš i megafon. Onda smo izveli „Poslednju Tajnu večeru” ispred SANU, kada smo u tišini jeli pogaču i ispijali vino, saopštavajući svoj stav o toj, ali i o drugim kulturnim institucijama u kojima su biološki i stvaralački potrošeni mediokriteti na tajnim večerama krojili društvenu matricu krvi i tla, nacionalizma, nekrofilije – ispričao je Popović.

Isto tako, u vreme Dnevnika 2 ispred zgrade nacionalne RTV Popović je razbio svoj novi televizor u projektu „Otkrovenje” i poručio da nas informativni sistem okružuje kao bodljikava žica u konc-logoru, a od delova televizora napravio je skulpturu „Srpska noćna mora”.

Popović kaže da su mu tužbe samo podizale popularnost. On je, podsetimo, osmislio vizuelni identitet „Moderna Srbija” Zorana Đinđića, sajt i slogan „Srbiji se žuri” Čede Jovanovića, a u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2011. priređena je retrospektivna izložba njegove grupe „Magnet”.

Na ovu temu pesnik Vladimir Kopicl, koji je bio aktivan na polju konceptualne umetnosti i performansa, ispričao nam je da je pre nekoliko godina na Dalekom istoku na skup pisaca, gde su bila dva nobelovca, Le Klezio i Vole Šojinka iz Afrike, najveću pažnju privukao pisac utekao iz Severne Koreje, najavljen kao disident.

– On je zapao zloglasnog logora Joduk i tada je kleknuo i demonstrirao kako je u logoru bio teran da kosom obriše pod hodnika od njegove ćelije do toaleta... Za moju rokenrol generaciju disidenti i politartisti mahom su bili nezanimljivi stariji ljudi s kojima se nismo baš najlagodnije identifikovali, ili naši hrabriji drugari koji u svojoj bezizlazno drčnoj poziciji nisu videli nikakav heroizam – ističe Kopicl.

Mesto disidenata danas ovaj pesnik vidi u onome što je teoretičar društva Bob Blek rekao za utopiju: nostalgija za budućnošću.

– Sva ostala politična, pa i disidentska umetnost danas je mahom za mlađe od 12 godina, moglo bi se reći, što ozbiljno, što u šali. Baš kao što Bob Blek reče da je umetnost danas, uopšte, sve lošija zamena za seks – kaže Kopicl.