Gudurić – Zvezdina zvezda u usponu

Van terena je miran, tih, odaje utisak skromnog momka, čak pomalo i bojažljivog. Kada ga trener Dejan Radonjić podigne sa klupe u očima mu se pojavljuje sjaj koji više od igre govori o njegovim dometima. Real, Himki, Bajern... Iz ponora tri puta vratio je Zvezdu na noge, otvorio vrata „Top 16“ faze Evrolige. Kraljevskom klubu je ubacio osam poena u poslednjoj četvrtini, „zakucao“ za pobedu. Milionerima iz Moskve isporučio „trojku“ posle koje su spustili gard, a Bavarce je poslao u Evrokup uprkos 11 poena prednosti u poslednjoj četvrtini. Izbor rešenja kada se utakmica lomila, u stanje šoka doveli su i trenerskog maga Svetislava Pešića.

„Ubi nas ovaj mali Gudurić“...

Ne pamti se kada se tako glasno u „Pioniru“ horski izgovaralo ime nekog mladog igrača. Da, potvrdilo se, velike utakmice prave velike igrače. Marko Gudurić (20 godina,199 cm) to još nije, ali biće. Bacio je rukavicu u lice i Evroligi. Ima još dve godine fore da se na listi njenih „zvezdi u usponu“ priključi Lorbeku, Barnjaniju, Fernandezu, Galinariju, Rubiju, Papanikolauu, Mirotiću i Bogdanoviću. Najkoriosniji igrač „crveno – belih“ ove sezone Majk Cirbes mu je prorekao – „Gudurić će biti jednog dana najbolji igrač Evrope“... Dobar glas je stigao i do selektora Aleksandra Đorđevića u Atinu. Rekao je da se među nekim novim klincima na koje računa na putu do Rija nalazi i Gudurić.

Događaji, lepši od lepšeg, vrteli su se kao na traci. Gudrić je kao kapiten prošlog leta predvodio mladu reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Italiji koja je na impresivan način stigla do titule. Deset pobeda u nizu, u finalu su pali Španci, odlučujući koš postigao je Zvezdin bek, a uz zlato uzeo je i trofej namenjen najkorisnijem igraču turnira. Košarkaška bajka ovog mladog igrača nastavila se i na klupskom planu...

– Sve se brzo odigralo, ali ništa nije slučajno. Pravi potez je bio što sam dve godine igrao za FMP i radio sa trenerom Milanom Gurovićem. Imao sam slobodu, dobio lidersku ulogu i šansu da pokažem koliko mogu, što mi je mnogo značilo prošlog leta u reprezentaciji. Ta sigurnost i motivisanost pomogli su i na timskom i ličnom planu. Svih 12 momaka su dobri košarkaši i sjajni ljudi. Imali smo bratsku atmosferu, a eto ja sam na neki način igrački iskočio u prvi plan. Na najbolji način smo krunisali hod kroz mlađe reprezentativne selekcije, titulom evropskog prvaka, a meni je pripalo zvanje najkorisnijeg igrača šampionata – istakao je Gudurić.

Znao je da ga u Zvezdi, na mnogo ozbiljnijem nivou košarke, očekuju iskušenja.

– Pred početak sezone nisam očekivao ovakav sled događanja i šansu. Spletom okolnosti, nametnuo sam se pre svega igrom u odbrani, zaslužio veću minutažu. Pokazao sam saigračima i treneru da mogu da računaju na mene i za sada sve ide u dobrom pravcu.

Što je veća odgovornost, protivnik jači, situacija teža, Marko daje još više.

– Straha nije bilo, već samo razmišljanja kako da iskoristim svaki sekund na parketu. Do juče su mi ti igrači bili uzori, sanjao sam da igram sa njima jednog dana i odjednom se dogodio Madrid, u startnoj petorci a na drugoj strani Rudi Fernandez, Džejsi Kerol, vrhunski igrači koje sam samo gledao na televiziji i divio im se. Međutim, kada izađem na teren, osetim loptu, prestaje trema, koncentrišem se samo na igru i na to da Zvezda pobedi.

Radonjić voli da pruži šansu mladom igraču, ali ne poklanja minute.

– Poznato je koliko trener insistira na čvrstoj odbrani. Kao mlad igrač ne možeš da uđeš u prvi tim samo igrom u napadu. Gurović mi je stalno govorio da se minuti kupuju odbranom. Trudim se da napredujem u tom segmentu, jer odbrane su dominatne u svim velikim evropskim timovima. Moraš sto odsto da budeš fokusiran na zadatke, sekund ako zaksniš to se kažnjava, što sam imao priliku da osetim na svojoj koži čuvajući Kerola. Nikad mi nije brže prošlo poluvreme nego u Madridu. Nismo se ni okrenuli, a oni su poentirali. U napadu je lako. Ne očekuje se previše od nas mlađih, pa mi je samim tim lakše. Sve što dobro uradim je dodatni plus. Sad se granica očekivanja pomerila, ali to me ne brine. Spreman sam.

Impresionira Gudurićeva odlučnost i stav da je učenje na prvom mestu.

– Želim da budem poznat kao neko ko najviše radi i daje od sebe. Od početka karijere sam se radovao svakom treningu, nije mi teško da dođem pre svih, ostanem poslednji u dvorani. Trener i saigrači to znaju i moje partije su plod posvećenosti, strpljenja i vere u sebe. Na ovom nivou to je mnogo važno.

Strpljenje i čvrsto stajanje na nogama, prava retkost za mladog igrača, kao i tolika mera samopouzdanja.

– Došao sam iz Priboja sa 15 godina, jednu sezonu bio u kadetima Partizana, prešao u FMP, a onda je napravljen sporazum sa Zvezdom i tu sam prošao sve selekcije. Verovao u sebe i strpljivo čekao u redu. Treba biti pošten prema radu i ne tražiti prečice. Problemi sa povredama, odlacima i dolascima igrača otvorili su mi brže prostor za igru nego što sam očekivao, a trener Radonjić me je hrabrio.

Samopouzdanje ne gradi samo radom, napornim treniranjem.

– Sve polazi iz kuće i zato sam najzahvalniji roditeljima. Otac je igrao fudbal i za prvi rođendan sam dobio fudbalsku loptu. Jedan drugar je počeo da trenira košarku i otišao sam sa njim. Imao sam devet godina i malo po malo ljubav prema košarci je pobedila. Volim da čitam knjige i gledam filmove o sportistima koji su imali težak put do vrha. Često citiram Majkla Džordana. Kada su ga pitali da li oseća strah tokom igre , odgovorio je da sve što uradi na terenu milion puta je ponovio na treningu.

Dobar štimung u Zvezdinoj svlačionici veliki je podsticaj za mladog igrača.

– Od kako su došli Miler i Štimac znatno se popravila atmosfera, uz igrački kvalitet doneli su jaku pozitivnu energiju. Od svakog saigrača imam šta da naučim. Nisam od onih koji žele pojedine stvari da dovedu do savršenstva, već sve košarkaške elemente.

Navijači su ostavili na Gudurića upečatljiv utisak.

– Oni su posebna priča, neverovatan osećaj. Svestan sam da je to neponovljivo. Želja mi je da sa Zvezdom igram Evroligu, da pravimo iznenađujuće rezultate. Za koju godinu vidim sebe u nekom velikom klubu, Barseloni ili Realu na primer. Na prvom mestu mi je ipak reprezentacija.

A, ko je Marko Gudurić van terena?

– Skromni momak koji zna zbog čega je došao u Beograd i njegova porodica dosta rizikovala. Bilo je teško u početku, sada smo rešili stambeno pitanje i to je moj najveći uspeh. Slobodnog vremena je malo, provodim ga uglavnom sa devojkom, Volim da pecam, čitam knjige, a o košarci najviše pričam sa bratom koji igra za pionire Zvezde.

Gudurić je specifičan još po nečemu...

– Levoruk sam na majku, ali ima dosta stvari koje radim i desnom, igram odbojku i tenis. U školi sam u svesku pisao levom, a na tabli desnom rukom. Nekad mi je lakše da driblam i dodam pas desnom rukom.

Košarkaški uzori su mu Bodiroga i Dijamantidis, što zaokružuje priču o Marku Guduriću.

– Bili su lideri, apsolutno posvećeni i mnogo su dali košarci. Igrali su „na glavu“ i imali sve. To je put kojim želim da idem.