Artičokino srce sa šest zvezdica

Mlada lavica danske književnosti Line-Marija Long (1982), autorka knjige „Artičokino srce”, koja je objavljena i kod nas u izdanju kuće „Albatros plus” u prevodu Predraga Crnkovića, bila je u Beogradu na sajmu knjiga da predstavi svoj roman i ostala iznenađena gužvom na toj manifestaciji. Kasnije, kad su joj se slegli utisci, kaže:

– Sve je bilo ogromno, haotično čak, a neverovatna gužva je činila da se osećam kao da sam na nekom festivalu. Za mene je bila velika stvar videti toliko mladih ljudi na sajmu knjiga i pritom videti i moju knjigu objavljenu na srpskom!

Line-Marija Long debitovala je u svetu književnosti 2009. godine sa zbirkom priča „Kralj pacova“. Sa romanom „Artičokino srce”, duhovitoj priči o petnaestogodišnjoj Lizi koja iz Kopenhagena odlazi u Pariz kod oca i tu prolazi kroz neočekivana iskustva, skrenula je pažnju na sebe i dobila velike pohvale. Danska kritika je ovaj debitantski roman ocenila sa šest zvezdica.

Šta je, po vašem mišljenju, bilo odlučujuće za uspeh romana „Artičokino srce”?

Mislim da je to iskrenost koju sam pokušala da unesem u ispovest glavne junakinje Lize i koju sam nastojala da održim do kraja romana. Bio je to težak postupak, ali i veoma značajan za ovu knjigu. Moja junakinja se mnogo menja. U početku sve gleda kroz ružičaste naočare, vrlo je pozitivna, razmišlja o beskućnicima u Parizu naivno, dakle nerealno, precenjuje muziku svog oca i pokušava da u njegovoj vezanosti za muziku nađe opravdanje za to što je napustio nju i njenu majku. Ali, kasnije, ona postaje cinična i sve joj odjednom izgleda drukčije!

Pišete o veoma delikatnoj temi: o vezi između jako mlade devojke i starijeg muškarca. Deluje kao potvrda stereotipa da je to sudbina devojaka koje su napustili očevi?

Ja ne verujem da je to sudbina svake mlade devojke kojoj nedostaje otac na ovaj ili onaj način, ali za moju knjigu jeste bilo važno, jer ona istražuje etiku. Muškarac s kojim se Liza upušta u vezu i kome daje nadimak Monstrum, zna da ona čezne za ocem, a i ona je svesna te svoje čežnje. Njihov odnos je mešavina seksualne veze i Lizine potrebe da ima oca koji će o njoj da brine. Važno je istaći i to da ni njena majka nije klasična majčinska figura, već vrlo sebična. Liza je morala da je teši kad ih je otac napustio umesto da bude obrnuto. Za mene je bilo zanimljivo da istražim kako će sve da izgleda kada nju stavim u situaciju da postane agresivna. Ona je bila ta koja je njega zavela, on je u početku odbijao i ušao je u tu vezu preko svoje volje. Mada ima samo 15 godina, Liza je bistra i manipulativna i ona zaista manipuliše njime. Istovremeno je i vrlo detinjasta devojka, još dete takoreći, koja sanja o tome da se o njoj neko brine.

U vašoj knjizi ima mnogo erotskih scena. Jeste li se plašili da na odete u vulgarnost? Da li vam je humor pomogao da je izbegnete?

Da, ima ih mnogo, ali su veoma značajne za moju knjigu. One imaju funkciju da uvere čitaoca da za Lizu to nije tako erotično, a meni je pisanje takvih scena bila šansa da to pokažem. Na primer, način na koji ona istražuje Monstrumovo telo je veoma radoznao i dečji, samim tim i neseksualan. Tenzije u scenama nastaju zato što mi kao čitaoci znamo da je to iskustvo mnogo drukčije za Monstruma nego za nju.

Humor u pisanju pomenutih scena vidim kao masku za nešto zaista strašno. Upotrebljavala sam ga da bih namamila čitaoce da čitaju, pokušala sam da ih nasmejem dok sam im pokazivala nešto nezdravo i odvratno, a što proizlazi iz njene otuđenosti.

Radnja romana dešava se u Parizu, ali umesto grada svetlosti vidimo Pariz sa bubašvabama u stanovima, muškarcima koji se plaše veza, otuđenjem...

Način na koji normalno vidimo Pariz u početku je karakterističan i za Lizu. Ona svoje putovanje vidi kao veliku avanturu, punu svetlosti. Ali ne! Njena očekivanja bivaju razbijena, zajedno sa očekivanjima čitalaca. Volim taj tok priče u knjizi.

Za nas je veoma zanimljiv podatak da vi, već posle prvog romana, možete da živite od pisanja. Koliko je dansko tržište knjiga?

Mi imamo sistem koji podržava umetnost i mnogo cenimo literaturu, pozorište, slikarstvo... Mogu da živim od pisanja, ali ne baš raskošno, dok mnogi drugi i ne mogu. Ja u tome uspevam zato što moji prohtevi za sada nisu veliki. Iznajmila sam ne mnogo skup stan, nemam decu koju treba da izdržavam i dosta ekonomišem. Ne trošim novac olako, dobro razmislim na šta ću da ga potrošim. Takođe držim časove, predajem, pišem priče za razne antologije i radim slične stvari koje mi pomažu da se izdržavam samo od pisanja.