„Ljuljaška" za nedužne građane

Leskovac – „Na putu za Leskovac zaustavili smo se u malom selu Velika Grabovnica, gde smo našli prvi dokaz o bugarskom mučenju zvanom ’ljuljaška’. Na tavanici su izbušene dve rupe, kroz koje su provučeni konopci i vezani za grede na tavanu. Povlačeći mu konopac ispod pazuha, obesili bi golog Srbina koga bi zanjihali tako da je on poput klatna odbačen od jednog udarao u drugi zid, a Bugari su, da bi održali ritam, kod svakog zamaha udarali po njemu debelom mačetom. Videli smo na licu mesta kako izgleda ova sprava za mučenje... U  Medveđi su gole žene besili o tavanicu kao kod mučenja po sistemu ’ljuljaška’ i tukli ih po golom trbuhu”. Ovo je deo izveštaja američkog novinara Vilijama Drajtona o srpskom stradanju u Velikom ratu. Ovo i brojna druga svedočanstva izložena su u dve galerije Narodnog muzeja u Leskovcu pod nazivom „Jug Srbije u Velikom ratu 1915–1918”.

Izložba koju su pripremili istoričari-kustosi Mira Ninošević i Veroljub Trajković, u saradnji sa muzejima sa juga Srbije, hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju, slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.

U prvi plan istaknuti su pojedinci – ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koji su pokazali bespoštednu požrtvovanost u odbrani Srpstva. Izložene su pojedinačne i grupne fotografije odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćena zverstva. Najzad, izložena su dokumenta o izbeglicama koje su nastavile život u severnoj Africi.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac. Autori izložbe kažu da zločinci nisu trošili municiju, već su ubijali noževima. Podaci su surovi: 1917. godine, osam hiljada devojčica sa juga Srbije završilo je u turskom haremu, a šeststo je streljano.

Među brojnim dokumentima čitamo ratne beleške Tase Stojanovića iz Leskovca:

„Desetog ujutru pođemo za Prištinu i u podne stigosmo. U Prištini smo čuli da je i Skoplje palo i Priština je bila puna izbeglica iz Skoplja pored kojih nađoh mog zeta Vladu Petrovića, advokata iz Skoplja, koji je sa ženom Natalijom izbegao iz Skoplja i hoćemo da idemo za Niš, pa možda u Leskovac kod nas. Jedanaestog oktobra idemo vozom za Kačanik, gde se vodila najveća borba i tu doznadoh da se nalazi naša Bataljonska komora prvog puka, trećeg poziva, koja je odstupala od Šapca. Komandir te komore bio je narednik Proka Petrović bliznak iz Leskovca, a kao komesari bili su narednik Dina Litrić iz Leskovca i Vasa Stanković Šumar iz Masurice. Ista komora bila je na službi pri Bregalničkoj diviziji, jer je izgubila svoj pravac noću odstupajući ispred neprijatelja preko Ovčeg polja, pa mesto da odstupe preko Velesa pravo za Prilep, oni odstupili ispred Velesa pravca koji vodi za Skoplje. A ta greška možda je bila za moju sreću te da imam jedinicu iz mog puka, pa sa svojom jedinicom prebrodim sve nesreće, teškoće preko puste Albanije. Kobilu sa kojom sam došao u Prištinu prodao sam Kosti Osman Begoviću, trgovcu iz Leskovca za 140 dinara”.

Upečatljivo svedočanstvo o bugarskim zverstvima predstavlja i tekst iz knjige Mih. M. Španića „Okupacija, buna i teror u Srbiji od 1915. do 1918” izdate u Beogradu 1925. godine: „Bugari su otvorili školu u Prokuplju 1916. godine, prvo osnovnu, a posle i višu osnovnu – pragimnaziju. U početku niko nije hteo dati svoje dete u školu. Svako je hteo da to izbegne. Ali je vlast otpočela da preti interniranjem i drugim ’nakazanijama’. Građanstvu je objavljena ova ’obaveza’ pismenim naredbama i preko doboša. Obrazovala je opštinska vlast školski odbor. Nastavni plan i program bio je isti, izuzev nastave iz srpskog jezika, mesto koga se proučavao bugarski, kao i bugarska istorija. Deca nisu pokazivala nikakav uspeh... Učiteljice su naročito bile veoma agilne da preko pesme i deklamacije odnarođavaju. Svečanost školska o Ćirilu i Metodiju izvođena je nasred prokupačke pijace, na kojoj su podigli tribinu (stalnu), kao i u drugim varošima, sa koje su deca pevala i deklamovala pred isteranom bajonetima publikom, koja je oborene glave kuvala u dubini svoje duše odvratnost, mržnju i osvetu. U školi, kao i na ulici i u crkvi svuda su Bugari govorili o nestanku Srbije, o zarobljavanju kralja Petra i o tome kako više srpske vojske nema”.