Bitka za Ramadi još nije okončana

Oslobođeno je oko 40 odsto teritorije koju je u Iraku okupirala Islamska država (ID), saopštila je međunarodna koalicija koja se bori protiv „kalifata”. Ako je ispravna bila procena da su u leto 2014. godine zauzeli otprilike trećinu te zemlje, sada je džihadistima, dakle, preostalo nešto više od desetine Iraka.

U proterivanju ID iz Iraka veliku ulogu bi trebalo da ima poslednja pobeda nad tom grupom u Ramadiju. I Bagdad i Vašington imaju svoje razloge iz kojih im je stalo da zauzimanje tog grada predstave kao znak preporoda iračke vojske. Ali, krajnje je diskutabilno da li se ona zbilja napokon pretvorila u organizovanu i efikasnu silu i da li je ovaj njen uspeh dovoljan da se može računati na proterivanje ID i iz narednih meta kontraofanzive, Faludže i Mosula.

Još manje je taj trijumf osnova za ubeđenje da sada postoji istinski zajednička iračka armija, imuna na verske podele, kadra da privuče podršku celog društva, prevaziđe i stare unutariračke razmirice i razbuktavanje sunitsko-šiitske napetosti u celom regionu nakon što je Saudijska Arabija pogubila šiitskog propovednika Nimra el Nimra.

                                                                                *    *    *    *

Pobeda iračke vojske nad Islamskom državom (ID) u Ramadiju, za koju je nemoguće reći da li je više hvali vlada u Bagdadu ili ona u Vašingtonu, postignuta je tek nakon što su avioni i artiljerija uništili oko 80 odsto tog grada. Američka armija, koliko god obasipala komplimentima svoje iračke saveznike, za koje je još proletos zabrinuto govorila da nemaju volje da se bore, nije izdržala da ne polaska i sebi, procenjujući da su u upravo istom postotku – 80 odsto, dakle – za oslobađanje Ramadija zaslužni vazdušni udari njenih bombardera. Jedino što još niko nije preračunao jeste ono za šta se čini da bi se moglo utvrditi mnogo lakše nego udeli avijacije i pešadije u toliko veličanom trijumfu: koliko je civilnih žrtava, građana Ramadija, koje su džihadisti koristili kao živi štit, palo pre nego što je ID primorana na povlačenje.

Iračka vlada želi da se veruje kako su u Ramadiju njene snage prikazale sposobnost za nadjačavanje ID i bez pomoći Kurda, koji izazivaju podozrenje u arapskim delovima zemlje, ili šiitskih milicija, od čijeg se prisustva užasavaju u sunitskim krajevima, a čije je srce provincija Anbar, s Ramadijem kao glavnim gradom. Amerikanci nastoje da ubede iračku i svetsku javnost kako njihova vojna strategija za svetske konflikte – da štede sopstvenu i koriste savezničku pešadiju, podržavajući je iz vazduha – zaista deluje u borbi s islamističkim grupama i kako se Irak, zemlja koju su okupirali pre 13 godina, neće raspasti na sunitski, šiitski i kurdski deo.

Za sve te projekcije harmonične budućnosti Iraka i svetskog poretka pod neprikosnovenom paskom Vašingtona, takozvani „paks amerikana” – zaloga je delotvornost iračkih jedinica u Ramadiju. Međutim, otprilike trećina tog grada i dalje je u rukama ID. Ni one preostale dve trećine, ako je verovati izvorima „Dejli bista” iz američkog ministarstva odbrane, nisu očistili pripadnici redovnih iračkih snaga, nego su one više služile kao pomoć elitnoj protivterorističkoj jedinici, jedinoj u njihovim redovima koja je zaista očitovala spremnost za borbu, i kao marker pozicija boraca kalifata koje su potom američki avioni zasipali bombama. U poređenju s njenim dosadašnjim stanjem, sjajno je što je barem jedan deo iračke vojske izbrušen za ozbiljnije operacije. Ali, kako primećuje i „Dejli bist”, samo protivteroristička jedinica neće biti dovoljna da se oslobode i pod kontrolom zadrže Faludža i Mosul i ostatak iračke teritorije koji je okupirao ID.

Efikasnost iračke armije pod sumnju stavlja i to što u poslednjim stadijumima bitke za Ramadi nisu nailazili na veliki otpor. Od između dve i tri hiljade ljudi, koliko se procenjivalo da je ID ranije imala u tom gradu, na liniji vatre je ostalo svega oko 350 boraca. Ostali su se povukli da bi izbegli pogibiju u borbi za koju se znalo da je, s obzirom na nadmoć neprijatelja po brojnosti i opremljenosti, unapred izgubljena. Za sobom su ostavili dovoljno ljudi da i dalje drže onu trećinu grada i prikuju iračku vojsku kako ne bi pomišljala na brzo dalje napredovanje.

Taktičku promišljenost vojnih vođa ID odražava to što su njihovi borci, odmah nakon što su praktično izgubili Ramadi, koji je nadomak Bagdada, umnožili napade u krugu od oko dve stotine kilometara od iračke prestonice. Iračkoj armiji se u uspehe može upisati i uspešna priprema za odsudni juriš na Ramadi, sprovedena opkoljavanjem položaja ID i manjim akcijama kojima su presecali njene linije snabdevanja, ali sada kalifat primenjuje unekoliko sličan pristup, samo u gerilskoj varijanti: iscrpljuju protivnika napadima u manjim grupama, razvlače njegove jedinice i vezuju ih za više mesta, ne dozvoljavajući mu manevre s velikim brojem vojnika koji bi mu garantovali premoć.

Očevidno je ID nakon poraza u Kobaneu, koji nije mogla da zadrži ni pomoću više od 2.000 boraca, shvatila da ne vredi traćiti resurse, pa je pred završne bitke povlačila većinu ljudstva i iz sirijskog Tal Abijada i iračkog Sindžara, mada su obe te tačke strateški važne. Koliko god želela da se predstavi kao istinska država, ID kao da se pomirila s privremenim gubicima teritorije i sada pribegava gerilskoj taktici iznurivanja neprijatelja. Tome bi specijalne snage, poput iračke protivterorističke jedinice, trebalo da se mogu suprotstaviti, ali će vazdušni udari, koji su i dosad imali ograničenog uspeha, pošto ID izbegava da koncentriše svoje trupe i opremu i radije se meša s lokalnim stanovništvom, biti od male pomoći.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Saudijsko-iranski spor potpaljuje iračke sunite i šiite

Irački šiiti protestuju zbog pogubljenja Nimra (Foto: Beta-AP)

Prelaz Islamske države (ID) na gerilsku taktiku mogao bi biti naročito opasan u Ramadiju i celoj provinciji Anbar. Budući da njeno stanovništvo mahom čine suniti, od kojih su mnogi verovatno razočarani i u šiitski režim u Bagdadu i u zakasnelo američko shvatanje da su suniti integralni deo Iraka, „kalifat” se najpre može nadati da će u Anbaru privući podršku, gerili nužnu za opstanak.

Odnosi između sunita i šiita u Iraku odavno su napeti, dok u celom regionu sada ključaju. Bagdad i Vašington pametno su odigrali isključujući šiitske milicije iz operacija oko Ramade. Ali, ne smeju sada sebi dozvoliti grešku kakvu su počinili nakon 2006. godine, kada su ubedili živalj iz Anbara da odbace Al Kaidu, sunitske radikale kakvi su i oni iz ID, i priključe im se u borbi protiv nje. Ali, potom je iračka vlada nastavila s isključivanjem sunita iz podele moći i dala mnogima od njih povod da se obraduju usponu „kalifata”, koji se predstavio kao njihov zaštitnik pred šiitima. Prokockaju li još jednu šansu na isti način, mogli bi zapečatiti sudbinu Iraka kao unitarne države.

Za pridobijanje podrške iračkih sunita moglo bi biti važno to što Ramadi nije oslobođen koliko je sravnjen sa zemljom – „Njujork tajms” prenosi da će za njegovu obnovu nužno biti 12 milijardi dolara – kao i to koliko je civilnih žrtava prihvaćeno kao podnošljiva „kolateralna šteta”. Presudno će, ipak, verovatno biti funkcionisanje dogovora prema kojem bi grad trebalo da bude predat na upravljanje lokalnim sunitskim plemenima, koja su učestvovala u njegovom oslobađanju.

Rafi el Islavi, jedan od vođa anbarskih plemena, kaže za „Njujork tajms” da njihovi ljudi nisu kao mučenici padali ni za Saudijsku Arabiju ni za Iran, već za svoju zemlju. Ako se irački suniti i uzdrže od zauzimanja strana u konfliktu zaoštrenom nakon pogubljenja Nimra, irački šiiti deluju veoma naelektrisano. Već su protestovali i palili lutke sačinjene po liku saudijskog kralja Salmana, napali su dve sunitske džamije i ubili dve osobe sveteći se zbog Nimra. Razgorevanju pogoduje i prisustvo sunitskih, turskih trupa na severu Iraka, čemu se žestoko protive i vlada u Bagdadu i njen pokrovitelj Iran, stožer šiita u regionu.

Ankara, međutim, želi jedinice u Iraku ne bi li osigurala svoje interese u toj zemlji i postavila branu sve jačem uticaju Irana, naročito u situaciji kada nije nezamisliv ni raspad Iraka po versko-etničkim linijama, na sunitski, šiitski i kurdski entitet. Irački premijer Hajder el Abadi je pokušao reformu državnog sistema koja je podrazumevala ukidanje versko-etničkih kvota za funkcije, koje su zbog tog principa neretko bilo popunjavane kadrovima sumnjivog kvaliteta, što je doprinelo sunovratu nekih od najvažnijih javnih službi, poput energetskog i zdravstvenog sistema. Ali, Abadijeve mere su blokirali njegovi politički protivnici, među kojima je jedna od centralnih figura bivši premijer Nuri el Maliki, kojeg umnogome smatraju odgovornim za produbljivanje razdora između iračkih sunita i šiita.