Katalonija bi da bude republika

Ni to što je Hose Manuel Garsija Margaljo, španski šef diplomatije, upozoravao da će nova država biti izgubljena u nezakonju i da će joj članstvo u međunarodnim institucijama biti blokirano, ni besomučno ponavljanje v. d. španskog premijera Marijana Rahoja da vlada neće dozvoliti da se nastavi proces, odbacujući i pomisao na katalonsko otcepljenje, nije pokolebalo stranke koje se zalažu za nezavisnost da postignu dogovor o formiranju koalicione vlade i imenuju Karlesa Puigdemonta novim regionalnim predsednikom. Članovi parlamenta izglasali su ga sa 70 glasova, 63 protiv i dva uzdržana.

A dok se u katalonskom parlamentu iščekivalo glasanje za novog predsednika regije, Rahoj je opet podvukao u direktnom televizijskom obraćanju da „vlada neće dozvoliti da bilo kakav čin našteti jedinstvu i suverenitetu Španije i da građani mogu biti spokojni”.

Istovremeno se u parlamentu Katalonije vodila debata uoči glasanja, a Puigdemont je u tim trenucima, pre nego što će se naći na čelu Katalonije, pozvao na otpočinjanje procesa secesije rečima: „Potrebno je da otpočnemo proces radi formiranja nezavisne države u Kataloniji.”

Jasno je da je njegov poziv samo beseda jer je proces secesije zvanično počeo u subotu, dogovorom stranaka da formiraju koalicionu vladu i povlačenjem, u njegovu korist, Artura Masa, lidera alijanse „Zajedno za da”, koji je bio na vlasti od 2010. godine. Mas je ovim potezom  ujedno izbegao izbore jer je odluka o formiranju nove regionalne vlade koja će raditi na sticanju nezavisnosti od Španije došla svega nekoliko sati pre isteka zacrtanog roka.

Novi izbori lebdeli su nad njihovim glavama. Uprkos intenzivnim pregovorima koji su trajali više od tri meseca, Masova alijansa nije uspela da se usaglasi sa malom partijom CUP o formiranju nove vlade. Ova stranka, kojoj je pripalo deset poslaničkih mesta, nije podržavala mere štednje za koje se Mas zalagao, a bila je protiv korupcionističkih skandala koji su pratili alijansu. Mas se povukao kada je počelo da gori pod nogama.

Na čelo bogatog severoistočnog španskog regiona od 7,5 miliona stanovnika stao je gradonačelnik Girone. Njegov izbor bio je očekivan, a on je pre glasanja već bio u niskom startu, čekajući spremno da na udarac čekića u parlamentu započne trku kojoj je staza postavljena pre dva meseca, kada je parlament pokrenuo proces otcepljenja od Španije, koji bi trebalo da se završi najkasnije za 16 meseci. Tada su ukupno 72 poslanika iz ideološki različitih stranaka glasala za rezoluciju koja predviđa osnivanje nezavisne republike Katalonije – do 2017. godine. Čulo se i protiv 63 puta, ali je prethodno usvojenim aktima obezbeđeno da za odluku bude dovoljna prosta većina.

Šta bi donelo osamostaljene Katalonije?

Kao što je Margaljo upozoravao, a eksperti za međunarodno pravo iz Madrida objasnili, nova država neće u miraz poneti potpisane međunarodne ugovore zemlje od koje se odvojila. U sveže nezavisnoj Kataloniji samo bi mrtvo slovo na papiru bili članovi i odredbe koji su ispisali oko 1.000 ugovora, a koje je potpisala Kraljevina Španija. 

Tu je domino efekat koji će, veruje se, separatistički proces u ovoj pokrajini izazvati u drugim regionima i ojačati snage konzervativne Narodne partije, najglasnijeg protivnika jednostranog otcepljenja.  

Osim epiteta veseljaka, ovaj narod izgleda ima više sličnosti sa našim regionom. Imali su političke događaje slične Hrvatskoj, a sada će verovatno proces otcepljenja od Španije, po ugledu na kosovski model, finiširati bez referenduma. Katalonija će, ako ne bude primljena u UN, pokušati da se uvuče pod ovaj krov tražeći prijem u Unesko.

Za novu državu predviđeno je republičko uređenje, u kojoj je neophodno formirati nezavisne institucije i novi ustav.

Naravno, za ulazak nove zemlje u Ujedinjene nacije neophodni su preporuka i saglasnost Saveta bezbednosti, mogući jedino ako se nijedna od pet stalnih članica ne protivi članstvu, u ovom slučaju Katalonije, u UN.