Langov „Metropolis" praotac spota „Radio ga ga"

Kada se setimo Madonine pesme „Vogue” zapravo je „vidimo” kao savršeni, kratki, crno-beli film, ali malobrojni zapravo znaju da je taj spot rano ostvarenje reditelja Dejvida Finčera. Ovu nepravdu, koja se zaboravom ili neznanjem, obično čini rediteljima muzičkih spotova ispravlja studija istoričara umetnosti, filmskog kritičara i novinara Petra Jončića „Muzičke slikovnice osamdesetih” (izdanje „Službenog glasnika”), koja opisuje čitavu industriju video-spotova osamdesetih godina 20. veka.

Autor analizira umetničke postupke, avangardne tehnike kolaža – spajanje slika logikom podsvesnog, zatim odnos prema ženskom telu, kao i prema modnim, rodnim, seksualnim, političkim identitetima, koje su muzički spotovi pokrenuli u okviru popularne kulture. Ova knjiga govori o pozadini nastanka danas kultnih spotova Dejvida Bouvija, Majkla Džeksona, Pitera Gebrijela, Eltona Džona, Tomasa Dolbija, bendova kao što su „Toking heds”, „Kjur”, „Djuran Djuran”, „Dipeš mod”, „Altravoks”, „Aba”, „Juritmiks”, kao i načinima na koji su ti spotovi obeležili svoje vreme. Kao razloge za nastanak ove knjige Jončić navodi potrebu da ispravi nepravdu prema onim autorima koji se nikada ne pominju kao kreatori jednog od najvećih fenomena te decenije.

Pored Finčera, među rediteljima o kojima govori ova studija nalaze se Lase Halstrom, Rasel Malkahi, Džulijan Templ, Tim Poup, Dejvid Melet... O ulozi MTV-a u industriji spotova Petar Jončić kaže:

– Spotovi su snimani i pre MTV-a, ali nikada nisu imali toliki prodor kao kada je MTV počeo sa emitovanjem u leto 1981. godine. Kada su na scenu stupili muzičari novog talasa, a posebno stila koji je postao poznat kao novi romantizam, postojala je mogućnost da do izražaja dođu moda, kostimi, stil tog vremena. Sve je krenulo godinu dana pre MTV-a sa muzičkim spotom „Ashes to Ashes” Dejvida Bouvija u režiji Dejvida Meleta, koji se u istoriji smatra prvim spotom koji je promovisao ideju tog novog pravca, i u kojem Bouvijeva androginost i Meletova režija podjednako dolaze do izražaja – objašnjava Petar Jončić. A onda dodaje:

– Njih dvojica su napravili manifest osamdesetih, jer su za spot angažovali sve one predstavnike novog romantizma koji su, pored androginosti, promovisali šminkanje heteroseksualnih muškaraca, ali i orijentalizam. A onda su sve to preuzeli „Djuran Djuran” i reditelj Rasel Malkahi, razvili taj model, i pretvorili ga u zaštitni znak epohe. MTV je tada bio globalna galerija otvorena za sve bendove, a posebno za takve video kreacije. Ali to je bila humana kablovska televizija koja nema baš previše veze sa ovim današnjim MTV-om.

Kada je reč o poznatim rediteljima u poslu muzičkih spotova, Jončić pored Dejvida Finčera i Lasea Halstroma, izdvaja Džulijana Templa, Rasela Malkahija, kao i Tima Poupa, kao jednog od najtragičnijih po blesku kratke karijere.

– Malkahi je uvek želeo da bude filmski reditelj. Bio je opsednut naracijom u spotovima, a kada je snimio film „Gorštak” (Highlander) uspeo je da montažnu brzinu video-spota prenese na igrani film. Pre njega su takav ritam imali samo takozvani muzički filmovi, kao što su bili „Tomi” ili „Zid”. Malkahiju je puno pomoglo to što se proslavio muzičkim spotovima za „Djuran Djuran”. Ali nakon „Gorštaka” počeo je da prihvata pogrešne projekte i nestao iz kinematografije. Sa druge strane, Džulijan Templ je uradio kultni dokumentarac „Velika roken-rol prevara”, pa je snimao muzičke spotove i uništio svoju karijeru režirajući film „Apsolutni početnici”, jedan od finansijskih promašaja zbog kog se preselio u Ameriku. Tim Poup bio je vizuelni otac grupi „Kjur” (The Cure), definisao je njihov koloristički i šizofreni gotik imidž u spotovima, ali nikada nije dobio pravu šansu na filmu. Za sebe i danas govori kako ga ljudi poznaju samo po spotu koji je režiran u plakaru („Close to me” The Cure) – ističe Jončić.

Madona je prihvatala uticaj filma na svoje spotove, izjavljivala je da je upravo ona otkrila Finčera. Jončićeva knjiga ukazuje i uticaje koje su poznati filmovi, kao što je „Metropolis” Frica Langa, ili umetnici poput Leni Rifenštal, imali na stvaraoce spotova.

– Atraktivnost nekih filmova bila je toliko jaka da se sve pretvorilo u preuzimanje tuđeg stila, ali i kroz omaže ili direktno montiranje delova nekih filmova u naraciju spota. Melet je koristio delove „Metropolisa” za video „Radio ga ga” od grupe „Kvin”. Dejvid Finčer je ceo Madonin spot „Vogue” posvetio citiranju tačno određenih fotografija Horst P. Horsta. Sa druge strane, fotografi poput Herba Rica, Terensa Donovana, Meta Mehurina ili Dina Čemberlena svoje poznavanje fotografije prenosili su na spotove – primećuje Jončić.

Majkl Džekson bio je poznat po dugometražnim, filmičnim, spotovima, a za najpoznatiji „Triler” „odgovoran” je Džon Lendis. Kao jedan od najznačajnijih spotova Jončić izdvaja „Sledžhamer” Pitera Gebrijela.

– Cela priča oko nastanka tog spota je i danas legenda. Lendis je tada iza sebe imao dva velika hit filma: „Braća Bluz” i „Američki vukodlak u Londonu”. Oni su osnova „Trilera”. Kada se spoje mjuzikl i lucidni horor dobije se nova ikonografija u kome je najbizarniji momenat kada zombiji počnu da plešu. Ali taj ples je montiran filmski, jer je kamera fiksirana, nema lelujanja kao kod Malkahija. Ono što je još važnije jeste da taj spot ima zvuke kako bi se pojačala iluzija filma. Čuju se koraci, stepovanja, Džeksonovo prepoznatljivo vrištanje u plesnom zanosu. Zato je „Triler” bio manje spot, a više kratki film sa muzikom. Mnogi danas istoriju spotova dele na onu pre spota „Sledžhamer” i onu posle njega. Reditelj Stiven R. Džonson je tada već bio poznat režijom spota „Roud to Nowhere” od „Toking Hedsa”, ali ideja animacije sa plastelinom i tehnikom „stop trik” tek u „Sledžhameru” konačno dolazi do izražaja. Verovatno bi ta pesma prošla nezapaženo da nije bilo tog spota – objasnio je naš sagovornik.

Kao zanimljivu paralelu zapadnoj industriji spotova, Jončić navodi i naš projekat „Beograd noću”, ali kao glavni problem u vezi sa tim vidi kreativno autorstvo, doprinos Stanka Crnobrnje, Olivera Mandića i Koste Bunuševca u svemu tome.

– Tu ćete čuti brojne zvanične i nezvanične priče. Teško je reći kojoj treba verovati. Ipak, mnogo važnije je da je sve to stiglo prilično brzo i pod velikim uticajem ranih Bouvijevih spotova koje je početkom sedamdesetih režirao fotograf Mik Rok. Takođe, sama provokacija Mandićevom androginošću bila je revolucionarna za tadašnju Jugoslaviju. Svi su poludeli, posebno gledaoci koji su se bunili zbog Mandićevog imidža. Ali ipak treba pomenuti da su Boris i Tucko čuveni „Rokenroler” uradili pre „Beograda noću”, pa se zato njima prepisuje pionirski poduhvat u režiji muzičkih spotova kao dugometražne emisije – dodaje Jončić.

Pretpostavljamo da će ova knjiga doneti mnoge nove uvide u naše poimanje stvaranja muzičkih spotova, pa ćemo možda upamtiti i ime Ijana Emesa, koji stoji iza vizuelnog imidža „Pink Flojda”, ali i hladne erotike manekenki u spotovima benda „Djuran Djuran”.