Država iz doba jure

Badnji dan obeležio je protest radnika „Jure” iz Niša koji nisu hteli da rade u popodnevnoj smeni. Umesto da svoj verski praznik provedu s porodicom, rukovodstvo fabrike smatralo je važnijim da radnici proizvedu određeni broj žica za automobilsku industriju. Nemajte drugih bogova sem profita, prva je zapovest vladajuće kapitalističke etike.

Možda se malo ko još seća da se ova južnokorejska korporacija pojavila najpre u Rači kragujevačkoj aprila 2010, gde je otkupila proizvodne pogone „Zastave elektro”, fabrike koja je bila sastavni deo kragujevačke „Zastave”. Tadašnji vlasnik „Zastave elektro” Ranko Dejanović skoro godinu dana radnicima nije isplaćivao plate, pa su ga oni, višemesečnim protestima i povremenim noćenjima ispred Agencije za privatizaciju u Beogradu, primorali da se odrekne vlasništva nad fabrikom. Protest se odigravao u atmosferi političkog skandala, budući da je Dejanovićeva supruga bila tadašnja predsednica parlamenta, pa je tadašnja vladajuća koalicija na kraju bila prisiljena da lično interveniše kako bi okončala tu političku „neprijatnost” izazvanu noćnim blokadama u samom centru Beograda.

„Jura” je bila kec iz rukava Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra ekonomije, kojim je zabašurio sopstvenu odgovornost što privatizacija „Zastave elektro” nije raskinuta pre isteka zakonskog roka, uprkos kršenjima kupoprodajnog ugovora na koje su radnici upozoravali. Kasnije je „Jura” poslužila i kao adut u propagandnoj strategiji Dinkićeve stranke, zasnovanoj na privlačenju stranih investicija obezbeđivanjem državnih subvencija po svakom otvorenom radnom mestu. „Jura” je u javnosti ubrzo postala simbol lošeg postupanja prema radnicima – ali u tome nije bila neki izuzetak. Sličnog nehumanog postupanja prema radnicima bilo je, i još ga ima, i u mnogim evropskim korporacijama koje ovde posluju.

Prilikom nedavnog istraživanja o poslovanju stranih korporacija u Srbiji, čiji se rezultati mogu naći u knjizi „Korporativni imperijalizam: zone eksploatacije u Srbiji”, od Inspektorata za rad zahtevao sam podatke o broju kontrola sprovedenih u preduzećima koja posluju u režimu specijalnih ekonomskih zona, zapisnike sa tih kontrola, kao i spisak mera naloženih za unapređenje zaštite na radu i poboljšanje generalnog stanja radničkih prava. Odgovor Inspektorata bio je da o tome ne vode nikakvu evidenciju, što je, blago rečeno, nečuveno, s obzirom na to da se time javnosti onemogućava da proceni kvalitet njihovog rada, koji se inače finansira iz državnog budžeta. No, imajući u vidu realno stanje radničkih prava, kao i odbijanje pomenute institucije da o svom radu polaže račune, reklo bi se da nikakvog „rada” tu nije ni bilo. U aprilu prošle godine, u pogonima fabrike „Tiger Tajers”, u vlasništvu strane kompanije „Mišlen”, fabrike koja je u medijima veličana kao izuzetno „uspešan projekat”, i koja posluje u pirotskoj specijalnoj zoni – jednoj od 50 najboljih u svetu, po proceni „Fajnenšel tajmsa” – troje radnika je poginulo, a još troje teško povređeno pri obavljanju svog posla. Oni koji se najviše diče i hvale sopstvenim zaslugama za dovođenje ovakvih investicija, sigurno nikada nisu radili, niti će ikada raditi u takvim uslovima.

Predsednik Pokreta za slobodu