Kakvi će ljudi postati ova deca

U bečkom kompleksu Belvedere do kraja februara traje izložba „Žene Klimta, Šilea i Kokoške”. Stojimo pre neki dan tamo i sve razmišljam šta bi se desilo da se tu nađu deca srpske srednje škole na ekskurziji. Ne znam da li đake danas vode u Belvedere i Albertinu. Moguće. Ipak, čini mi se, prema onome što vidim u vreme masovnih ekskurzija radnika, seljaka, penzionera i poštene đačke i profesorske inteligencije koje u Austriju vodi Dragan Marković Palma, da se češće izlazak u svet obeležava skakanjem u klubu iseljenika uz zvuke pesama koje promovišu dobrovoljno davanje krvi partneru u slučaju ranjavanja u patriotskom ratu ili uličnoj sačekuši. Nije, međutim, Palma tema. Koliko god bila bizarna estetika putovanja koja organizuje, i to je bolje nego da ljudi ne idu nigde.

Gledajući kako Šile crta sestru svoje partnerke ili ženu koja masturbira, razmišljam, zapravo, da li Verbić ima šanse u smušenoj borbi za drugačiju organizaciju predmeta, posebno veronauke i građanskog vaspitanja. Šta kaže razredna koja predaje matematiku ili ruski kada deca počnu da se smejulje i zainteresovano gledaju serije golih žena, eksplicitna međunožja, prikazivanje početka 20. veka u zapadnoj Evropi, koja je, tada, iako izgleda kao da kuva i da se sve menja, još daleko od bilo kakve emancipacije u današnjem shvatanju tog pojma. U kojoj je žena daleko od javnog prostora, a u njemu se, i kada se pojavi, i dalje skoro isključivo smešta u uloge kurtizane, kurve, golog maloletnog modela, dok je u kući sluškinja muškarcu i detetu.

Da li je moguća scena u kojoj decu u parku posle okupi profesorski kolegijum – profesori književnosti, likovnog, istorije, veronauke i građanskog – i pričaju, ali zajedno, o onome što su gledali? Ne o sekundarnim polnim karakteristikama; tone takvog materijala deca danas imaju u mobilnim uređajima koje nose sa sobom. Nije ovo početak 20. veka. Ne o tome, nego o pitanju kako ko predaje svoj predmet, čemu uči decu, kakvi će ljudi sutra postati ova deca kad svoju decu odvedu na izložbu ili odlučuju kakvu će im knjigu kupiti.

Da li, dakle, profesor veronauke osuđuje to što je prikazano i pominje Sodomu i Gomoru? Da li profesorka književnosti, ona i profesor istorije, po povratku u Zaječar, Aleksinac ili Šabac, mogu da naprave zajedno svečanost u čast Svetog Save, a da mladić koji igra osnivača srpske prosvete i ona mala, koja će možda biti glumica, a možda vrhunska bankarka, dok igraju u čast velikog srpskog reformatora, u sebi nose i tračak svesti da je i Sveti Sava išao protiv dogmi, navika, zle krvi, stvarajući i od Srbije, Srpkinja i Srba Evropu u kojoj će, 700 godina kasnije, Roza Majreder s pravom reći „znaćemo šta žene jesu tek onda kada prestane da se propisuje šta bi trebalo da budu”?

To me kopka. Ako nije moguće, mimo pozitivnih izuzetaka kojih u srpskoj prosveti, kao i srpskom društvu u pogledu drugih tema, bogu hvala, ima, onda smo badava krečili. Onda ćemo badava krečiti i hiljade bolničkih i školskih klozeta, što inače smatram odličnom akcijom.

Ako je profesor veronauke zadrti propagator samo jednog pogleda na svet, bez širine da dopusti da postoji i neki drugi svetonazor i da je u redu videti golo žensko telo i pre čina začeća potomstva, ako je profesorka književnosti slučajno radikalna feministkinja koja misli da je samo ženska revolucija rešenje, a muškarci nužno stoka eksploatatorska, ako je profesor istorije obožavanje Tita zamenio nekritičkim obožavanjem Miloševića i izvitoperenim veličanjem vulgarizovanog pravoslavlja... onda nemamo šanse. Pobiće se pred decom. Predstava za Svetog Savu biće parada mučnog kiča, Verbić će i dalje nemušto pokušavati da formuliše dobru ideju koju ima, ali koju niko ne razume kada ga vidi onako uplašenog. Direktor škole će gledati samo kako će da se umili lokalnom trećerazrednom naprednjaku koji je pozvan na školsku slavu, isto kao što se umiljavao i lažnom lokalnom japiju demokrati u prošlom mandatu. Vučić će popustiti i gledati kako da dobije izbore i odustati od Vebera, jer je u takvim okolnostima preskupo braniti Vebera od polugladne partijske vojske kojoj se nudi Nikolić s naramkom slame koju unosi u predsedništvo. Opozicija će pričati samo kako bi prosvetarima duplirala plate, pošto za njih prekosutra ne postoji. Profesori književnosti, veronauke i istorije će se pomiriti jedino kada treba zajedno da se bore za polutke.

Ionako ništa od toga više neće biti važno za deset godina kada ona deca koju sam zamislio da gledaju muškarca, ženu, krevet i akciju u Belvedereu, postanu odrasli ljudi. Važno je da li će biti zatucani, uskogrudi, loše obrazovani sa zvučnim diplomama ili će postati „mejbi bum” srpska generacija koja će umeti da komunicira sa svetom oko sebe. Nisam optimista, iako po prirodi nisam pesimista.

Direktor Trust Market Research