O negativnoj selekciji, opet

S posebnom pažnjom sam pratio nedavno objavljene tekstove o fenomenu negativne selekcije u našim visokoškolskim ustanovama. Ovde želim da skrenem pažnju na to da sadašnji zakon relativno precizno definiše uslove za izbor u nastavnička zvanja (docent, vanredni i redovni profesor), ali je, začudo, izbor saradnika sasvim liberalan. Da li je ovo propust ili namera?

Član 72, stav 1: Visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta, studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam (8) i koji pokazuje smisao za nastavni rad.

Ovo praktično znači da je neko ko je već odbranio doktorsku disertaciju, čak i ako je ona iz odgovarajuće naučne oblasti, automatski diskvalifikovan! Na nekim fakultetima UB se snalaze tako što takve (dobre) kandidate ponovo, formalno, upišu na doktorske studije kako bi ovaj uslov bio zadovoljen! Neki se toga nisu setili, a neki potencijalni asistenti se jednostavno ne uklope u postojeće termine za takav upis.

Član 71, stav 1: Visokoškolska ustanova bira u zvanje saradnika u nastavi na studijama prvog stepena studenta master akademskih ili specijalističkih studija koji je studije prvog stepena završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam (8).

Ali šta sa onim fakultetima na kojima ne postoje master studije već samo integrisane osnovne i diplomske studije?

Osim toga, zakonodavac ne navodi da se u ova zvanja biraju najbolji kandidati prijavljeni na konkurs, procenjujući vreme za koje je kandidat stekao diplomu i visinu ostvarene prosečne ocene. Ovo se, navodno, podrazumeva, ali čemu onda ovaj član u zakonu ako ne definiše precizno kriterijume za izbor. U praksi se, naravno, ništa ne podrazumeva. Tako se dešava da više kandidata ispunjava tražene uslove konkursa, a komisija za izbor nakon uvida u „babu i stričeve” odabere jednog od njih. Ovo je izuzetno opasno jer se u samoj bazi piramide prave greške, sa ozbiljnim posledicama. Osim toga, na ovaj način se demorališu najbolji studenti koji ne uspevaju da se zaposle.

Na mnogim fakultetima UB kriterijumi za napredovanje su veoma blagi i primljeni asistent, uz relativno skromno angažovanje, gradi svoju karijeru. Veoma retko se dešava da se na konkurs za izbor u nastavničko zvanje prijavi više kandidata, ali i u tom slučaju neku nepisanu prednost ima onaj koji već radi na tom fakultetu.

Svojevremeno sam na jednom univerzitetu u Londonu pitao njihovog kancelara (ekvivalent rektoru) šta misli o studentskom ocenjivanju pedagoškog rada nastavnika, uz molbu da to kaže u jednoj rečenici. Ona je glasila: Nije vredno truda! Prema našim propisima, to je obavezan element svakog izbora u više zvanje. Kako studenti procenjuju nastavnike, sa koliko ozbiljnosti pristupaju toj anketi i koliko je ta ocena validna? Da li nas vaspitavaju naša deca? A to je ogroman posao ako se ima u vidu da Univerzitet u Beogradu ima oko 80.000 studenata i nekoliko hiljada nastavnika i još više predmeta. Kakve sankcije se preduzimaju prema loše ocenjenim profesorima? Na pomenutom univerzitetu u Londonu su mi rekli da se kod njih nastavnici biraju tako što kandidati koji uđu u uži izbor dobiju da spreme isto predavanje iz svoje oblasti, a onda ga iznesu pred komisijom za izbor. Tvrde da se samo tako mogu izabrati kvalitetni predavači.

Možda čak nije ni potrebno biti pametan. Treba samo videti šta pametni rade.

Šef Katedre za fiziologiju i biohemiju, Fakultet veterinarske medicine