Spomenik nije grobljanska figura

„Šta je danas spomenik? Šta je njegova pojavnost? Šta je njegovo trajanje, i svrha tog trajanja? A gde je tu arhitektura?” pita se, a kao da pita i nas, Davor Ereš jedan od učesnika izložbe „Spomenici i ideje”, preksinoć otvorene u Likovnoj galeriji KCB, za kojeg se, uz još brojne druge stvaraoce, Irina Subotić odlučila u okviru tradicionalnog januarskog ciklusa postavki „Kritičari su izabrali”. Sam izbor umetnika koji se bave memorijalnim obeležjima (većina njih nije realizovana) u najširem smislu te reči, kao što su Ana Adamović, Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Marko Lulić, Dušan Otašević, Branko Pavić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović i drugi, ukazuje na ideju da se spomenici ne čitaju samo u kontekstu kulture sećanja već kao prostor koji je i mesto okupljanja, uživanja, druženja. Rečju prostor koji budi emocije.

Za Irinu Subotić memorijali novog doba i drugačijeg senzibiliteta beleže i tragove našeg sadašnjeg, svakidašnjeg života, kreiraju ambijente koji su metafore ideja i zamisli, želja… Da li je nužno reći da je koncept tradicionalnih vajarskih formi figurativnog predstavljanja i livničkih proizvoda prevaziđen? Ne bi trebalo da je nužno jer je to očigledno, kaže naša vrsna istoričarka umetnosti dodajući da van naših prostora ima pregršt primera memorijala koji su na svež, nov, inovativan i inteligentan način spojili više elemenata u jednom.

– Memorijal princezi Dajani u Kensingtonskom parku govori o njenom kratkotrajnom, nasilno prekinutom životu. Ali, iako je reč o privlačnoj ženi poznate lepote spomenik nikakve veze nema sa njenim likom. Naime, kroz zelene aleje parka vijuga rečica koja naglo nestaje. Oivičena je niskom kamenom ogradom na kojoj se sedi, deca se igraju, odrasli odmaraju. I to je sve. U našoj sredini retko plemenito urbano rešenje posvećeno je uspomeni na Đoku Vješticu: plato ispred „Beograđanke” dobio je prelep vegetalni zid. On opstaje i pored nemilosrdnih vremenskih uslova i pojedinih besprizornih pojedinaca koji s vremena na vreme pokušavaju da ga unište – objašnjava Irina Subotić.

Ni memorijalni kompleks posvećen Ani Frank u Amsterdamu ni onaj Martinu Luteru Kingu u Atlanti nisu klasični – umesto Anine statue predstavljena je njena soba u vreme nacističke okupacije dok su Kingov kip zamenile zasađene ruže o kojima je poznati afro-američki pastor govorio u znak pomirenja, piše u katalogu naša sagovornica. Predstavljeni radovi raznoliki su: neki su samo mogućnost objekta, neki virtuelne animacije a neki zamisli koje su srećom ugledale svetlost dana. Jedna od njih jeste projekat rekonstrukcije Kule Nebojša, koji su uradili Branko Pavić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović. Autori su na svakom nivou kule postavili instalacije na posebnu temu, pri čemu sve one čine jednu celinu, posvećenu kuli, njenim zarobljenicima i borbi za slobodu. Poseban akcenat stavljen je na atmosferu objekta, koja se menja od prvog do poslednjeg nivoa.

– Memorijal uopšte ne mora da budi osećanja koja su isključivo u vezi sa temom zbog koje je nastao. Ali je važno da se u tom prostoru ljudi osećaju posebno, drugačije. Mislim da naša sredina mora da se otvori ka toj novoj dimenziji memorijala, da prevaziđe spomenike koji su nalik grobljanskim figurama. Pitam se da li uopšte kod nas ima mesta koja su osmišljena kao sadejstvo više umetnosti, više oblasti. Posebna je priča naše nepoštovanje prema već urađenim spomenicima – često se ruše, menjaju, shodno vremenu i ideologiji koja ga prati. Prave se i čudni konkursi čiji se loši rezultati vide – ističe Branko Pavić.

O specifičnim umetničkim intervencijama mogli bismo govoriti i kada je u pitanju idejno rešenje Mrđana Bajića, Jelice Radovanović i Dejana Anđelkovića za spomen-obeležje u parku Jelene Šantić, koje je trenutno u realizaciji. Troje umetnika usredsredilo se na njenu ličnost, na činjenicu njenog nesebičnog protesta protiv bezumlja rata i pomaganja žrtvama. I baš zato opredelili su se za plastičku metaforu – njenu krhku dušu opredmetnjuje vrsta orhideje koja ne uspeva u našim prostorima i za koju je osmišljen poseban sofisticiran sistem koji održava njeno stanište ali ipak zavisi od ljudske brige.

– Time javnost na neki način preuzima odgovornost za sudbinu te biljke, pa posredno i za sudbinu Jelene Šantić. Na taj način odmakli smo se od istrošenih velikih narativa a primakli pojedinačnom slučaju žene čiji je doprinos zajednici bio neuporediv. Izložba ukazuje na tranziciju starih ideja o načinu na koji se nekog ili nečeg sećamo. Potrebno je da umetnici upotrebe svoj umetnički a ne samo reproduktivni kapacitet, koji samo odgovara na ono što neko drugi zamisli – kaže Mrđan Bajić.

Radoš Antonijević, čije replika dela spomenika za Trg Slavija kojim je učestvovao na konkursu pod nazivom „200 godina moderne Srbije” u galeriji privlači pažnju, odlučio se za pristup koji na neki način prethodni spomenik uključuje u novi.

– Pomislio sam da je i sam Tucović živeo u periodu tih dvesta godina, da je njegova bista, koju je uradio Stevan Bodnarov, bila na trgu već pola veka. Ta njegova mikroistorija opirala se potpunom brisanju i nestajanju pa sam predložio da se originalna bista multiplikuje u stotinak odlivaka koji bi se složili poput beskonačnog stuba – kontinuiteta istorijskog toka. Simbiotski karakter tog mog predloga, sa jedne strane, baštini kulturu sećanja dok, sa druge, nudi jednu novu, konceptualnu istorijsku sliku, koja će se tumačiti u budućnosti a koja je u komunikaciji i sa prolaznicima i sa Bodnarovim.