Cena zdravlja

Bili smo svedoci mnogobrojnih humanitarnih akcija u Srbiji u kojima su skupljane stotine hiljada evra da bi se u inostranstvu platila operacija ili lečenje bolesnika, koje najčešće ništa nije garantovalo. Takozvani pristanak uz obaveštenost (informed consent), koji svaki pacijent mora da potpiše pre bilo kakve procedure lečenja ili operacije u inostranstvu, podrazumeva da neuspeh u lečenju, uključujući i smrt pacijenta, bolnicu potpuno oslobađa odgovornosti. A nijednoj osiguravajućoj kompaniji ne pada na pamet da osigurava takvu proceduru. I nikad nikog nisam u Srbiji čuo da je postavio pitanje: „Na osnovu kojih kriterijuma je određeno da ta i ta operacija, ili ta i ta medicinska procedura u toj i toj inostranoj bolnici, košta, recimo, 1.540.000 dolara?” Niko. Samo se postavlja pitanje kako će se te pare skupiti. Isto se događa kad Ministarstvo zdravlja iz posebnog fonda plaća za lečenje retkih bolesti u inostranstvu. Cena je ta, i tačka. Međutim, ta cena nema potporu ni u kakvom ekonomskom zakonu. Tu nema tržišta, jer zdravlje je roba koja se kupuje. Zdravlje nema cenu. Slobodna pogodba. Jedina razlika u odnosu na kupovinu druge robe je da ovde nema garancije.

Šta činiti? Humanitarne akcije treba usmeriti na doniranje u fond Ministarstva zdravlja za ciljno usavršavanje srpskih lekara u inostranstvu upravo za operacije i procedure za koje se sada, kao gotov proizvod bez garancije, plaćaju ogromne sume. To je mnogo jeftinije. Onda će srpsko zdravstvo biti u situaciji da strancima naplaćuje novac za iste te procedure i intervencije, i to bez garancije. A državljanima Srbije ta procedura bila bi plaćena iz Fonda zdravstvenog osiguranja po višestruko nižoj ceni.

Usavršavanje lekara je izuzetno profitabilno ulaganje. Jedan od najboljih primera je veština prof. Miroslava Đorđevića u operacijama promene polnog izgleda. Takva veština da američki hirurzi dolaze u Dečju kliniku u Tiršovoj da bi od prof. Đorđevića učili hirurške „cake”. Drugi primer je Klinika za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”. Decenijska praksa slanja kardiohirurga ove klinike na usavršavanje uglavnom u SAD višestruko se sada vraća, jer ova klinika ostvaruje značajan devizni priliv od operacija na srcu kod stranaca.

U zaključku: Srbija je prezadužena zemlja i novca za bacanje nema. Znatne sume iz Fonda zdravstvenog osiguranja zato hitno treba preusmeriti na ciljno usavršavanje lekara u inostranstvu, upravo za medicinske procedure koje se sada ne obavljaju u Srbiji i za koje sada moraju da se plaćaju nerazumno visoki iznosi. Druga mogućnost, možda još bolja, jeste da se inostranim lekarima plati koliko traže da dođu u Srbiju i osposobe srpske lekare za te procedure.

Redovni profesor, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu