Da li je moguće savezništvo s Rusijom po izraelskom receptu

O odnosima Srbije i Rusije ovde se obično govori kao o bratskim i prijateljskim, zasnovanim na čvrstim istorijskim, kulturnim i duhovnim vezama. Ta priča o uzajamnoj naklonosti dva naroda zajedničkog korena, jezika i religije udenuta je i u svojevrstan kliše o „braći Slovenima”, o Srbima i Rusima, „kojih ima 300 miliona”…

A da li je moguće odmaći se od tog tradicionalnog „obrasca” i s Rusijom graditi drugačiji odnos?

Tako je Sanda Rašković-Ivić, predsednica DSS-a, izjavila da se njena partija i Dveri zalažu da „ono što je Izrael za SAD, Srbija bude za Rusiju”.

Dve zemlje koje je pomenula kao uzor za srpsko-ruske odnose gaje specifično savezništvo. Izrael, kao manja i slabija država, logično je, objašnjavaju upućeni, pod američkim uticajem, a s druge strane, ona preko svog lobija u Americi uspeva da kontroliše spoljnopolitičke poteze Vašingtona, zbog čega je povremeno dolazilo i do teškoća, kad je američki establišment pokušavao da povuče poteze koji nisu odgovarali drugoj strani.

Vladimir Trapara, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, smatra, međutim, da je takvo srpsko-rusko savezništvo malo realno, jer Rusi nisu zainteresovani da budu saveznici s nama na tom nivou. „Ali, da hoće da nam budu partneri i da hoće da nam pomognu oko nacionalnih interesa, to stoji. Područje Balkana nije od prvenstvenog strateškog značaja za njih. Ono je već, u najvećoj meri, deo zapadne sfere uticaja, tako da Rusija, i da hoće, ne može u znatnoj meri da se ovde meša. Na kraju, ona ne bi ni htela da se upliće u neka otvorena pitanja koja mi imamo, u mogućnost da se obnovi nekakav balkanski sukob, pa da zbog toga bude uvučena u nove probleme sa Zapadom”, kaže Trapara, primećujući i da se u poslednje vreme više govori o racionalnom odnosu prema Rusiji, koji je oduvek i postojao.

„Naš odnos prema Rusiji sve vreme je standardno zasnovan na prijateljstvu i bratstvu, ali i na jasnim interesima koje imamo u saradnji s Rusijom. Konkretno, ključni nacionalni interes za koji je nama potrebna ruska podrška jeste pitanje Kosova i Republike Srpske, a Rusija nam i te kako pomaže u odbrani Dejtonskog sporazuma i njegovih tekovina”, ističe on.

Sličnog mišljenja je i Dragomir Anđelković, politički analitičar, koji takođe smatra da je Rusija spremna da nam pomogne u vezi sa Kosovom i RS, ali i da nam otvori tržište. „To su realni odnosi i te odnose treba dodatno unapređivati, tako što bismo mi više radili na ekonomskoj kompatibilnosti”, podvlači i dodaje da su „neki veliki iskoraci van toga nemogući”.

Anđelković misli da je stav DSS-a neostvariv iz dva razloga: mi smo sa svih strana opkoljeni članicama EU, izolovani u odnosu na Rusiju, kontinentalno zarobljeni, a Rusija ipak prioritetno gleda na okupljanje postsovjetskog prostora. „Zato je mnogo bolje da realno vodimo politiku, da ne pravimo ni Rusima probleme, da oni nama pomognu koliko mogu, a da se mi ni po koju cenu ne okrenemo protiv Rusije, da, recimo, zavedemo sankcije i uđemo u NATO. To su granice koje ne smemo da pređemo, pa makar i po cenu evrointegracija.”

Uz ocenu da smo jedno vreme zapostavljali Rusiju, s kojom dugo nije potpisan ugovor o strateškom partnerstvu, naglašava da je politika sadašnje vlasti prema Rusiji „dobra i realna”.

Ali, Dmitrij Rogozin, ruski vicepremijer, poručio je Srbiji da treba da bude oprezna u harmonizaciji svoje spoljne politike s EU.

S tim u vezi, Anđelković naglašava da poglavlje 31 ne moramo da zatvaramo sve dok ne bude realnog pristupa EU, a to sigurno nije u sledećih pet godina. „U slučaju da ostanu ovakvi odnosi između EU i Rusije neke 2020, Srbija ne bi smela da priđe EU po cenu kvarenja odnosa s Rusijom. Ali, to ne znači ni da je realno da ona uđe u Evroazijsku uniju ili ODKB, ruski vojni savez”, smatra on.

S druge strane, Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba, kaže da mi prema Rusiji treba da gradimo drugačiji odnos od onog koji je tradicionalan i podrazumeva stav naroda prema njoj, a nije uslovljen racionalno definisanim i pragmatičnim potrebama srpskog naroda i države. „Istorijski, taj odnos je, još od Prvog srpskog ustanka, retko značio potpunu naklonost Rusiji. I u doba kneza Miloša i u doba kneza Aleksandra i u doba kralja Milana Srbija izlazi iz okvira politike naslanjanja na Rusiju. Tako je bilo i u doba Karađorđevića. Ideologija naše državnosti bila je potpuno prozapadna. U doba komunizma jedina KP koja je uspela da se odmetne od Sovjetskog Saveza bila je KPJ”, priča ovaj istoričar.

Naš problem je, prema njegovom mišljenju, sledeći: mi ne možemo da budemo politički i ekonomski bliski Rusiji u meri u kojoj bi to želeo srpski narod. Na drugoj strani, uprkos svim žrtvama koje smo spremni da podnesemo da bismo bili deo evropskog zapada, velike sile koje okupljaju evropske zemlje, u proteklih 200 godina, uglavnom nas nisu želele.

„Između te „nemogućnosti” i tog „neželjenja” teško je definisati uspešnu ili čak podnošljivu politiku koja bi narod makar ostavila ravnodušnim”, zaključuje Antić.