Čekanje velikog praska pesme

Posle knjiga: „Vinozorje, šapati” i „Vinarija Beržerak”, Milomir Đukanović (1948), pesnik, romansijer, pripovedač, satiričar, objavio je knjigu „Sazvežđe šasle”. Reč je o trećoj knjizi zamišljenog „Vinskog petoknjižja”. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Vuk” iz Loznice. Milomir Đukanović je autor dvadesetak knjiga, među kojima su i kultni romani „Američki eksperiment” i „Koktel Menhetn”. Radio je kao urednik u „Ježu” i RTS-u.

Šasla je vrsta grožđa u Egiptu. Slična je našoj plemenki koja leči pesničku melanholiju. Šta krije „Sazvežđe šasle”?

„Vinsko petoknjižje”, pa i knjiga „Sazvežđe šasle”, predstavlja zbir skromnih lirskih spoznaja o svetu izneverenih očekivanja i potrošenih nada. I Tvorčevih, i ljudskih. To je magloviti naslutak delića zagonetke koju je Tvorac postavio pred čoveka, a ovaj na nju nema odgovor. Usput, premda to nije najvažnije, ove knjige su povod da se prisetim prijatelja s kojima sam uz vino krčmio beogradske zore i starih, dobrih beogradskih kafana koje je ovaj pohlepni kapitalizam pretvorio u bezdušne restorane, picerije i kafiće. I razdoblja kad vreme nije predstavljalo novac već, uz vino, najlepši poklon koji je čovek mogao da podari sebi i svojim prijateljima.

Ovo je treći zglob zamišljenog petoknjižja. Šta planirate u preostale dve knjige?

Kao što se u „Sazvežđu šasle” ukrštaju pesma i lirska proza, tako se i u četvrtoj knjizi („Sveta loza”) susreću brzi, vertikalni, padajući stih sa usporenom prozom, oblikovanom u priču, kao fusnotu. Peta knjiga („Divlji čokot”) sabrana je od ranih vinskih radova objavljivanih sedamdesetih godina prošlog veka u „Ježu”, „Književnim novinama” i drugoj periodici. Neke od tih pesama prenose se kao narodne, s koleno na koleno, s bloga na blog, sa SMS-a na SMS. Knjiga je obogaćena vanrednim, nadam se, zanimljivim objašnjenjima.

Pesnik peva o novom stvaranju sveta. Ali, umesto nebeskog praska nada se velikom prasku pesme?

Samo slobodan čovek peva. Ali, kome je do pesme kad mu je jedna noga okovana lancima Međunarodnog monetarnog fonda, druga bukagijama Svetske banke? Kada mu ramena steže skupa i beskorisna Država, vrat Crkva, stomak Evropska unija, ruke Škola. Ovaj pesnik veseli se času kada će ti okovi spasti i Nj. V. Kapital, koji drži sve konce i lance ove bolesne igre, abdicirati. Tada će se, sanjam, dogoditi Veliki prasak pesme, iz kojeg će nastati istinski novi svet. Svet slobode.

Iako je strah „Božje poslanje”, pesnik nema strah jer je život zamenio pesmom?

Da, strah je Božje poslanje upućeno svakom koji se ne gordi onim što je za života spoznao, nego onim što je stekao i što će smrću – plaši se – da izgubi. To je alatka kosmičke pravde, uskladitelj prirode i razuma. Kazna onom koji se toliko uzvisio da s te visine ne nazire svoju malenkost ni veličinu onih koji se penju samo dotle odakle mogu lako da siđu. I pokor onom koji se takvom pameću unizio da ne vidi kako carsku krunu niko u grob nije odneo. A dvorska luda, o čiju kićanku se niko ne otima, oslobodila je sebe ludilom kojem ni strah ništa ne može. Kao što ne može ni ovom skromnom pesniku koji je život na vreme zamenio pesmom, nepodesnom za smrt i druge tričarije.

Često polemišete s Bogom. Optužujete ga da je nesavršenost sveta prebacio na čoveka?

Zbunjen i uplašen, čovek je po svojim predstavama stvorio Boga. Takav Bog, nesavršen kao i njegov ljudski tvorac, stvorio je zauzvrat nesavršen svet. Šta je tu čija krivica i mogu li svoju nesavršenost i stvoriteljsku ulogu jedan drugom da oproste, veliko je pitanje.

Ne razumete zašto je Gospod žrtvovao Isusa. Gde mu je bila očinska ljubav?

U zapisu o patnji u kojem se utvrđuje je li patnja nagrada ili kazna, ili samo izgovor onih koji je ni na koji način nisu zaslužili, napisao sam kako potreba da se svojom patnjom ispate sve naše patnje manje govori o sinu Božjem, a više o Onom koji mu je takvu tešku obavezu neočinski nametnuo. Isusa bih, proizilazi, nekako i razumeo, a Gospoda ne mogu. Ko je ovo shvatio, pojmiće da izmeštanje iz čoveka u sveca ima cenu koju ne bih rado platio. A o ljubavi, pa i onoj očinskoj, neka sudi Onaj koji je od nas neprekidno zahteva.

Ljudima savetujete da sebe prihvate kakvi jesu, da se pomire s prirodom. I to je jedna od životnih mudrosti?

Ne znam je li to životna mudrost ili nije, ali slutim da podvajanje srca i svađa sa sopstvenim mislima izazivaju raskol u duši i zavadu sa samim nebom. Taj raskol se sa čoveka prenosi na čitavu vaseljenu. Ono što je jedanput ustrojeno i vascelo se kreće po utvrđenom redu, zbog falinke u čoveku, prenosi se na kretanje nebeskih tela, morskih struja i planinskih vetrova. Kosmos zbog nas boluje. Otuda je od velike važnosti da se ta falinka što pre otkloni kako bi se kosmički raskol vratio svom ustaljenom redu. Onaj koji na sve to gleda svevidećim očima – ostavlja nam priliku da svoj život uredimo po propisu višeg i opštijeg reda. Ako mi to ne učinimo, priroda će svoju grešku otkloniti odbacivanjem.

Pojedinac bez savesti, kažete, psihopata je, a čovečanstvo bez savesti – novi svetski poredak. Živimo, dakle, u svetu bez savesti i morala?

Već na prvoj godini pravnog fakulteta brucoši nauče da je „pravo izraz volje vladajuće klase”. O pravdi se, naravno, ne govori. Tek poneki od tih brucoša spoznaće kasnije da je pravda iluzija slabih. Ona je, u isto vreme, instrument moćnih, izmišljen da bi moćni slabim lakše vladali. Moral i savest (demokratija, ljudska prava, itd.) u glavama moćnika ne postoje. Sve to služi samo da se jednostavnije pokore oni koji su to shvatili.