Očaravajuća nemoć

Balkanska trka u naoružanju sadrži u sebi ponešto od „Mućki” Džona Salivena. I za Srbiju i za Hrvatsku, u opticaju je zastarela tehnologija, koju bi najjači mogli da iznesu na buvljak, ali je ona ipak u stanju da ubija. Ali i za takve stvari balkanske supersile nemaju para, te će se nastavak obračuna, na sreću, sve sa najgorim uspomenama na bolne rane iz prošlosti, nastaviti predanjima u nekoj „Raginoj glavi”. Ali, takva parada militarističkog zanosa, ma koliko bila urnebesna, nije sasvim bezazlena. Njeni junaci su, naime, smrtno ozbiljni. Oni su spremni za najgore opcije, mogli bi i da potegnu ako bi imali šta.

Prošla sedmica je obeležena uglavnom nediplomatskim utucima na relaciji Beograd–Zagreb. Obe strane se zalažu za mir, i jedne i druge čude oni drugi što nameravaju da pribave ratnu tehniku koja bi garantovala sve drugo osim mira. U tako logičnoj drami, za koju se ne zna kada je započela, ali se nikada ne završava, važe brutalna balkanska pravila.

Lako je bilo zapaziti da je predsednik Nikolić, čovek koji formalno komanduje srpskom vojskom, bio na margini novele o presudnom naoružavanju. Visoki gost iz Moskve nije njega, kao što bi bio red, naoružao maketom, nego Vučića. Uopšte, maketni sistem je neotklonjivo obeležje srpske politike, mada se zamenik ruskog premijera, tovariš Rogozin, pokazao kao vrlo nezgodan gost. Inače najavljivan kao donosilac dobrih vesti i novih vojnih sistema za Srbiju, on je ezopovski, ali jasno stavio do znanja kako se do toga dolazi. Pre svega, treba imati para, a Srbija ih nema. Zatim, valjalo bi relativizovati integracijske korake ka EU, kako ne bismo doživeli Keln!

Nisam siguran kako visoki gost nije mogao da se seti nekog ubedljivijeg argumenta zašto nam EU ne odgovara. Ali je jasno rekao da naše ideje u tom smislu ne gode najvažnijem uhu u Moskvi.

Susret gosta sa Vojislavom Šešeljom samo je višnja na torti. Korak koji je prilično začudio Tomu Nikolića, sasvim otvorenog kremljofila. Pa je naš predsednik tražio protokolarnu proporciju: „Ja kad odem u Moskvu, ne viđam se sa opozicijom.” Kum Voja mu nije odgovorio, ali videlo se da Rogozina silno zabavlja čajanka s vojvodom. Na taj način je srpska politička estrada prilično živnula, a Voja Šešelj nije krio da uživa u pozi gubernijskog podanika.

No, to su ipak samo margine. Šta bi bila suština? Kako bi ministar spoljnih stvari definisao poziciju Srbije? Rekao bih, nikako, ili uglavnom uz pokušaje da sa sebe i zvanične politike skine tešku ideološku patinu. Jasno je da nije moguća formula „i Rusija i EU”, pre svega jer srpska vlast, a ni bilo ko drugi ne bi mogao da se snađe u okviru takve varijante perpetuum mobilea. Ipak, izgleda da se Vučić i njegov kabinet volšebno snalaze, i to uz privide koji su realniji u grozničavoj kupovini vremena.

Možda je Rogozin samo želeo da pokaže gde nam je mesto, da se oružje mora zaslužiti parama, a bratska ljubav nekim drugim, težim ustupcima. I da je u Beograd došao zarad svojih, a ne naših interesa. Džaba onda beogradsko-zagrebačka tabloizacija i opčinjenost moćnim naoružanjem. Sudim da toga neće biti ni tamo ni ovde, i na to civilima militaristima ukazuju i generali pacifisti.

Pre bilo kakvih velikih borbenih sistema, kojih neće biti ni za „nedajbože”, Srbija u svom poimanju odbrane mora da reši neke preče stvari. Naravno, uz uslov na naše mudro rukovodstvo uradi sve što može da region još mnogo decenija ostane bez raspirivanja balkanskih atavizama.

To je, naravno, mnogo lakše uvideti nego učiniti, jer je država u toj oblasti mnogo neozbiljnija nego što se misli. Ministar odbrane Bratislav Gašić davno je zaboravio da je smenjen. Toga se verovatno ne seća ni onaj ko ga je smenio, a ako se i seti, ne govori o tome. Naprosto, nema dovoljno dobre zamene na vidiku, pa će „prijatelj Bata” da sačeka izbore u svojoj fotelji, kao i svi drugi ministri. Generali u vojsci ne znaju da li rasklaćeni ministar radi punim kapacitetom ili stidljivo statira, kao ministarska maketa.

Na taj način, jedno od vitalnih ministarstava se snebiva šta da radi ili čeka šta će se dogoditi u v. d. stanju. Za to vreme, nisu rešena ključna pitanja za život vojske: njen društveni standard opada, lična primanja oficira na važnim trupnim dužnostima ponižavajuće su mala, nedostaju laki borbeni sistemi, nema remonta raubovanih vazduhoplova, nema nabavke novih. Vojni sindikati su javno digli glas protiv samovolje ministra odbrane, ali vlada te proteste ni ne čuje. Ministru je dovoljno da bude odan premijeru, a ne vojsci. Da je obrnuto, davno bi otišao i bez čuvenog prostakluka.

Da li bi sve to rešila jedna hipotetička kulisa sa nekoliko baterija sistema S-300? Naravno da ne, uz napomenu da je scenografija samo verbalna i da njena upotreba, čak i u tom smislu, nije u skladu sa bilo kakvom razumnom projekcijom.

Uostalom srpski premijer je ponudio nagodbu: nećemo nabaviti ništa ako Hrvati ne nabave ništa.

Ništa za ništa. To je samo Balkan. Bure baruta, skladište maketa.