Ljudi su zaista opsednuti sobom

Pre nekoliko godina bio sam u Luvru, u Parizu, i jedan gospodin iz Japana prošao je pored mene priličnom brzinom; držao je video-kameru okrenutu ka slikama na zidu. Nekoliko minuta kasnije mimoišao me je idući u suprotnom smeru. Tiho se nasmejah, zamišljajući sirotu japansku porodicu po njegovom povratku kući koja, jadna, sedi prekrštenih nogu i „uživa” u ovoj kulturnoj noćnoj mori.

Ali, gospodin Jašimoto je u pravu! Suština je u slikama. U zadivljujućim remek-delima koja prekrivaju zidove Luvra, zar ne?

U decembru prošle godine posetio sam dvorac „Linderhof” u Bavarskoj. Venerina pećina u vrtovima dvorca je veštačka stalaktitna pećina ukopana u padinu brda, a napravljena je prema scenografiji iz prvog čina opere Riharda Vagnera „Tanhojzer”, i to tačno prema njegovim scenskim uputstvima.

Ispred pećine je stajao mlad filipinski par s teleskopskim štapom za fotografisanje. Oni u krupnom planu, remek-delo u pozadini. Za nekoliko sekundi tu sliku su ugledali svi njihovi prijatelji na suprotnom kraju sveta. To smo mi, ispred fontane... zar ne izgledamo sjajno?

Naravno, dodavanje glamura u naše živote nije ništa novo. „Glamur se pojavio na početku, s egipatskim vajarom Bakom (1300. godine p. n. e.) ponosno zaobljenog stomaka kao znaka prosperiteta, koji stoji pored svoje supruge obučene u pripijenu providnu haljinu”, piše istoričar umetnosti Džejm Hol u svojoj novoj knjizi „Autoportret: Kulturna istorija“, a onda imate Direra – sa onduliranom frizurom i u finom odelu – koji piše kući iz Venecije: „Postao sam gospodin u Veneciji. Moj francuski ogrtač, moj kratki prsluk i moj smeđi kaput šalju vam srdačan pozdrav.” Većina velikih slikara napravila je jedan ili više autoportreta. Van Gog je bio jedan od najplodnijih. To su činili koliko da pokažu svoju veštinu i uštede na honorarima za modele, toliko i da pokažu svetu kako dobro izgledaju. Tu se uglavnom nije radilo o narcisoidnosti.

U grčkoj mitologiji, Narcis je bio veoma ponosan mladić, ali je prezirao one koji su ga voleli. Nemeza je primetila takvo njegovo ponašanje i privukla Narcisa do jezera (600 km od Beograda), gde je video svoj odraz u vodi i zaljubio se u njega, ne shvatajući da je to samo slika. Ne mogavši da napusti lepotu svog odraza, Narcis je izgubio volju za životom. Zurio je u svoj odraz sve dok nije umro. Otuda i izraz narcisoidnost, opsednutost samim sobom i svojim fizičkim izgledom.

Društvene mreže su unele revoluciju u način na koji ljudi komuniciraju, ponašaju se i deluju jedni na druge. U okviru ovog virtuelnog prostora ljudi se povezuju s drugim ljudima na način koji je dosad nezabeležen po obimu, brzini i nivou intimnosti. „Fejsbuk” dominira svetom društvenih mreža.

Kada posećujem ove društvene mreže, pri čemu nisam registrovan ni na jednoj od njih, osećam se kao stranac koji se susreće s kulturom koja mi je strana, a ipak fascinantna. Društvene mreže su egocentrične po svojoj prirodi. One omogućavaju ljudima da se druže sa drugim ljudima. Ali mi se čini da je njihova glavna uloga da ohrabre ljude da drugima objave ko su oni. Ljudi su zaista opsednuti sobom. Shodno tome, društvene mreže su stvorile „selfi”. Autoportreti načinjeni telefonskom kamerom preplavili su „Fejsbuk”, a asortiman je veliki. Najčešća verzija je varijetet ogledala u kupatilu, koji često prikazuje ljude sa usnama napućenim u izraze koji podsećaju na patku (izgled koji se naziva „pačje lice”). „Selfiji” se hrane pažnjom javnosti i obožavaju da budu obožavani.

Bezbroj je razloga zbog kojih ljudi postavljaju „selfije”, ali ključni element je lična promocija. A prema mom gledanju na stvari, lična promocija je jednaka sebičnosti. Da li su „selfiji” pretnja društvu? Ne, mislim da nisu. Da li su iritantni? Da!

Najbolje je da okrivimo internet. To bi bilo lako rešenje. Razlog zbog koga su ljudi toliko zaokupljeni samim sobom, tako nesnošljivi i tako privrženi svojim profilima jeste to što su oni proizvod doba interneta. Internet ih je načinio takvim.

Ali nije internet taj koji je promenio ljude, to je uradila njihova nesposobnost da se obuzdaju kad je on u pitanju.

Internet je onaj hamburger koji nije trebalo da naručite, ali niste mogli da odolite.

Dakle, da, možemo da okrivimo Marka Cukerberga, tvorca „Fejsbuka”. Ali nije on taj koji vas tera da jedete tu groznu hranu. On ju je izneo na sto, a mi smo ti koji odlučujemo da to jedemo. Ne možete kriviti klovna što ste se ugojili, to ste vi sami uradili.

„Selfiji“ su simptom jedne boljke koja mnogo više zabrinjava. Ne narcisoidnosti, već sebičnosti. Razumem svog 20-mesečnog unuka kada veruje da svet postoji zbog njega. Naravno da je tako. Ali sebičnost i nedostatak društvene odgovornosti su bolest današnjice, ne „selfiji” ili internet. U odličnom kafeu u prizemlju, moje komšinice, dve prelepe mlade žene, danas nisu razmenile ni jednu jedinu reč tokom obroka, jer su obe bile prikovane uz „Fejsbuk”, ali je daleko gore od toga bilo to što su duvale dim u lice bebe za susednim stolom, što su bile nepristojne prema konobarici i skoro me srušile sa stolice na putu do toaleta...

Ali ako pogledamo stvar sa vedrije strane, selfi-štapovi mogu da posluže i kao gromobrani...

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN