Osmišljavanje novog „evropskog puta"

Kad se u diplomatskim krugovima raširi neka priča iza nje se krije nečija namera, ako već nije reč o istini. A početak ove godine karakteriše intenzivno diplomatsko šaputanje o tome da koje god poglavlje u pregovorima sa EU bude uskoro otvoreno, s njim će u paketu ići i poglavlje 31. Bez pristanka Beograda na takvu kombinaciju, navodno, nema nastavka srpskog EU puta. Da je možda uistinu tako, ukazuje i nedavni sastanak Ivice Dačića s gospođom Ajhorst, spoljnopolitičkim funkcionerom EU.

Posebna pažnja posvećena je daljim aktivnostima Srbije u okviru poglavlja 31, koje se odnosi na spoljnu i odbrambenu politiku. Iako nam je saopšteno da se razgovaralo o usklađivanju zakonodavnog okvira, a tek potom i spoljne politike sa EU – jasno je da je poslednje od ključnog značaja. U pitanju je početak prisiljavanja Srbije da krene stranputicom udaljavanja od Rusije, pa i uvođenja sankcija Moskvi. Razume se, ne preko noći, ali ako se u svetlu sadašnjih globalnih geopolitičkih dešavanja na EU koridoru otvori kapija s brojem 31, prihvatili smo pravila igre koja će za rusko-srpske odnose – i direktno za nas, s obzirom na to da nam je Kremlj ključni oslonac u borbi za opstanak Republike Srpske i očuvanje kakve-takve pozicije u vezi s Kosovom – verovatno biti kobna.

Beograd, stoga, ni po koju cenu ne sme da pristane da se u dogledno vreme otvori poglavlje 31. Ako Brisel s nama stvarno hoće da pregovara a ne da nas još gore pritiska, za to ima veliki prostor i nije mu potrebna spoljnopolitička tema. Drugo je ako mu je cilj da nas koristi kao topovsko meso u sukobu s Rusijom. No, možda ipak nije tako. Nije isključeno da je zapravo namera da se oficijelni Beograd preplaši otvaranjem pomenutog poglavlja. Jer, nema tog rejtinga koji se, u najmanju ruku, ne bi suočio s „ruskim ruletom” ako bi se uz preveliko popuštanje po pitanju Kosova došlo i na tanak led ugrožavanja rusko-srpskih odnosa.

Možda nije reč o pravom zahtevu već o novom sredstvu za ucenu? Lično verujem da je baš to u pitanju. Pragmatičnom Briselu za sada je najvažnije da, vodeći nas kroz lavirinte poglavlja 35, iznudi da, ako ne i na međunarodnom planu, onda na kosovsko-metohijskom terenu, dignemo ruke od južne pokrajine. Čini mi se da se zato Beograd, pred definitivnu implementaciju modifikovanog Briselskog sporazuma, ucenjuje Rusijom. Cilj je da se – dok Priština navodno ništa ne može da učini jer se bori sa svojom opozicijom – ne opiremo asimetričnoj primeni „briselskog modela” totalno na našu štetu.

Ako je u pitanju i „samo” to – dovoljan je razlog da prekinemo sa srljanjem u EU integracije. Da ne ponavljam kako stvari stoje ako se od nas traži da žrtvujemo i potencijal koji za Srbiju proizlazi iz bliskih veza s Moskvom. Međutim, sve je to lepo ali postavlja se pitanje kako ne ostati samo u domenu reči? Često se iz nacionalnih krugova čuje – vreme je da se nedvosmisleno kaže „ne” evrointegracijama! Ali ako se postupa odgovorno, politika se vodi ne da bi zadovoljili svoje emocije ili stekli koji poen kod glasača, već da bi država iz toga mogla i da izvuče korist. A Srbija već petnaest godina usiljeno radi na približavanju EU. To je bilo pogrešno, ali rezultat toga je da na EU otpada više od 60 odsto naše spoljnotrgovinske razmene i stranih investicija.

Iz toga je već jasno kakve bi bile posledice našeg ulaska u sukob sa EU. S druge strane, dok god se ponašamo na racionalan i odmeren način, ni u Briselu niko ne može da nam osporava pravo da se borimo za svoje nacionalne interese. Daleko je od toga da su evroatlantski centri moći principijelni, ali nemaju prostor za našu satanizaciju. Da bi mogli da se prema nama otvoreno ponašaju kao da smo svetske parije, moraju da pripreme teren. Sada za to nemaju vreme niti su im slobodne ruke. Suviše su veliki drugi problemi s kojima se zapadni koncern suočava. To Srbiji ostavlja manevarski prostor da se na pragmatičan način, u granicama onoga što se i u duhu političke korektnosti može braniti, postavi drugačije prema EU integracijama.

Tu mislim na otvaranje rasprave o novom evropskom putu, koji ne podrazumeva članstvo u EU. Bilo bi dobro da se to dogodi u zvaničnom vidu, ali ako vlast za to nema hrabrosti, već je nešto da na konstruktivan način stvar pokrenu oni koji su protiv ulaska u EU. Za to imamo primere Švajcarske i Norveške, koje u mnogim sferama, u obostranom interesu, funkcionišu kao da su članice EU, ali tamo gde to žele ostaju nesputane. Zašto Srbija ne bi počela da razmatra i takav model odnosa? U krajnjoj liniji tako bi pokazala da nismo opsesivni EU zavisnici i bar bi relativizovala kapacitete za ucenjivanje Srbije koji su plod predstave o našem EU fanatizmu. Uz to, ako se pokaže (a mislim da se već pokazalo) da je kurs EU integracija koji nam se nameće za nas neprihvatljiv, imali bismo realnu alternativu kako da nastavimo da razvijamo odnose s Briselom. A ako on to na novim osnovama ne želi, nadaleko bi se videlo EU licemerje, odnosno da je cela priča o srpskim evrointegracijama plasirana samo da bi se od nas izvukli neki ustupci!

Politički analitičar