Ne ubijajte glasnike

U odgovorima na najčešće postavljeno pitanje ovog meseca – šta u sećanju poneti, a šta izbrisati iz minule godine – ispade da se mnogo toga želi zaboraviti, a pamtiti malo, ali lepo, da bi to lepo maštom kasnije činili još lepšim. A protekla godina je toliko poražavajuća da, umesto što se trudimo da zaboravimo, treba da strahujemo da li ćemo, za nauk, moći sve da zapamtimo. Da ne izbrišemo iz sećanja krvavi terorizam i rekordne migracije koje su vladale svetom, ali i onaj drugi i pogubniji, intelektualni terorizam. Godinu valja započeti sećanjem stradalih u ratu i bežeći od njega, ali i ljudi kojih više nema jer su se borili protiv krvnika koji puca na slobodu govora, istinu, pravo na izveštavanje bez pritiska, pravo da znamo. U ovoj godini ne zaboravimo da pitamo ko je u prošloj ubio reportera u Meksiku, ko je ubio novinare u Brazilu, ko je ubio njihovog kolegu u Bangladešu. Ko ubija glasnike? Pitanje se nameće 110 puta. Odgovora nema. Na isto toliko postavljeno zašto – ne možemo reći ništa do – zato što su radili svoj posao. Od 110 ubijenih novinara, bar 67 je stradalo na radnom mestu – dok su izveštavali. Zato što je radio svoj posao, reporteru u Brazilu izvadili su oko i naterali ga da proguta jezik. Zbog toga što su želeli da znaju, kidnapovana su 54, a uhapšena 153 medijska radnika. Sakaćenja i odrubljivanje novinarskih glava nisu lako svarljivo štivo. Možda je prijemčivije čitati o tome kako izgleda radni dan onoga koji još nosi glavu na ramenima. Recimo kolege iz Libije koji kaže: „Dobijao sam preteće poruke koje sam ignorisao jer nisam želeo da radim okovan strahom. Potom su upali u moj dom. Tukli su moju majku, a petogodišnjem detetu držali pištolj prislonjen na slepoočnicu. Kasnije su mi zapalili kuću. Bili smo prinuđeni da pobegnemo iz zemlje.” U „laganije štivo” spada i slučaj izveštača u Somaliji, brutalno pretučenog policijskim šakama i pendrecima jer je pratio škakljivo suđenje. Srećom nije pod zemljom kao ni njegovih pet kolega koji su slično lani prošli u ovoj zemlji.

Nego, bez brige. Svih 787 mrtvih medijskih radnika u protekloj deceniji mogu da počivaju u miru jer i sada, dok negde nekom glasniku prislanjaju pištolj na čelo, neki političar ponavlja: „Ubistvo novinara zahteva hitan odgovor. Nalogodavci i izvršioci ne smeju proći nekažnjeno.” Gotovo da nema političara na planeti koji nije, izražavajući zabrinutost, izgovorio ovu mantru. Poslednji je Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, ukazujući na ozbiljnost problema, u godišnjem izveštaju o bezbednosti novinara i nekažnjivosti, izrazio veliku zabrinutost zbog bezuspešnih pokušaja da se smanji obim nasilja koji guši našu profesiju. Reklo bi se da o nama zaista brinu oni koji bi trebalo da rasvetle, kako tada reče generalni sekretar „gotovo apsolutnu nekažnjivost zločina”.

Minula godina ne samo da beleži više ubistava od prethodne nego joj je suprotna po tome što se dve trećine smrti u ovoj profesiji zbilo u zemljama mimo ratnog dejstva. Tako je i počela – pokoljem u francuskom satiričnom nedeljniku „Šarli ebdo”. Najkrvaviji su bili Sudan, Jemen i Sirija, ali je događaj bez presedana smestio Francusku na treće mesto liste i prvo ove vrste u zapadnim zemljama.

Osim na izuzeće istinske istrage, ubistva ukazuju na hrabrost i posvećenost novinara da rade pod ovakvim okolnostima. Smrt fotografa Rubena Espinoze u Meksiku ujedinila je njegove kolege iako znaju da mogu biti sledeći. Hladna tela se polažu u zemlju, ali njihove kolege ne spuštaju kamere i olovke.

U mnogim delovima sveta ubiti glasnika najlakši je način da se ućutka zajednica i generiše strah, koji uspeva da se uvuče u neke medijske kuće, terajući ih da izbegavaju pokrivanje velikih sukoba, posebno na Bliskom istoku.

Na spisku Komiteta za zaštitu novinara u Njujorku (koji još na svoju listu nije uvrstio i 16 radnika RTS-a koji su poginuli na radnim mestima tokom NATO bombardovanja) nalaze se zemlje sa najmanje pet nerazjašnjenih zločina ove vrste. Prošle godine bilo ih je 14, jedna više nego 2014. Organizacija je obradila 270 slučajeva širom sveta, zaključivši da najčešće stradaju oni koji rade za lokalne medije i izveštavaju o korupciji u svojim zemljama. Zločini su nekažnjeni i u demokratijama poput Brazila, gde je sloboda štampe pod lupom 11 nerešenih ubistava. Izricanjem presude protiv petorice saučesnika, osam godina pošto je usmrćena kritičarka Kremlja Ana Politkovska, lani je učinjen pomak, ali nalogodavci nisu kažnjeni.

Ubistva, nekažnjivost, krckanje kičme novinarskoj slobodi, čekanje pravde u zarobljeništvu političkog akta i cenzure ostaju krovna pitanja međunarodne zajednice. Tako je protekla godina u svetu, a prisetimo se da iznad nas i u ovoj lebdi smrt 39 novinara i medijskih radnika srpskih redakcija koji su od 1991. do 2001. godine ubijeni, kidnapovani i stradali u nerazjašnjenim okolnostima. Među njima osam kolega koji su na Kosovu i Metohiji od avgusta 1998. do septembra 2000. ubijeni ili nestali. Nisu pronađeni počinioci ni za smrt ekipe RTS-a, u koju je 9. oktobra 1991. na putu Petrinja–Glina u Hrvatskoj ispaljeno 300 metaka.

Osvrćući se na hapšenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, Majkl Martins je pre tačno dve godine u izdanju „Frankfurter algemajne cajtunga” napisao: „Srbija je siromašna zemlja, ali je zato njena prošlost bogata političkim ubistvima.” Ne zaboravimo da pitamo opet ko je ubio novinarku „Duge” Radislavu Dadu Vujasinović ili novinara „Večernjih novosti” Milana Pantića?

Srećni praznici. Da nam čuvaju sećanja. Da umanje autocenzuru – proizvod ubistava i pretnji. Da razjasne zločine širom sveta, inače će UN na ove i nove sudbine podsećati u nedogled, svakog 2. novembra, dana posvećenog nekažnjenim zločinima protiv novinara.