Vučić ima ozbiljan razlog za prevremene izbore

Prevremene izbore premijer Vlade Srbije počeo je da najavljuje negde pred kraj avgusta prošle godine, kada je prihvatio četiri nova sporazuma s predstavnicima kosmetskih Albanaca. Od tada je u više navrata zbunjivao srpsku javnost pričom o novim izborima, ostavljajući utisak čoveka koji ne zna šta hoće. Poslednjih desetak dana ova inadžijska pretnja sve više je davala utisak ozbiljne namere, da bi se i obistinila prošlog vikenda.

Na prvi pogled, sve deluje dobro sa stanovišta vlasti. Stabilna koaliciona većina sa dominantnim SNS-om, koji i sam ima apsolutnu većinu u Skupštini. Vlada, samozaljubljena u svoje uspehe koji imaju epohalno-istorijski karakter. Parlamentarna opozicija, koja se u desetak najvažnijih državnih pitanja slaže sa vladom, a opozicionu ulogu svodi na žestoku antivladinu retoriku u vezi sa manje važnim pitanjima. Vanparlamentarna opozicija bezidejna i razdrobljena. Laskave pohvale premijeru i nešto manje vladi, neštedimice izricane na političkom zapadu. Lojalni mediji, javni i još više privatni. Otvorena poglavlja za pregovore u vezi sa pristupanjem EU. Nastupajući redovni izbori za lokalne i pokrajinske organe vlasti kao prilika da se opozicione neravnine na mapi Srbije poravnaju po receptu doskorašnjih uspeha itd.

Kada se pogledaju premijerovi razlozi za prevremene izbore, dobija se utisak da čovek ima ideal političke savršenosti, najviše na području izgradnje demokratije. On žrtvuje pola mandata samo da bi dao šansu opoziciji da pokaže šta ume i može; da bi preispitao kritičke stavove javnosti i stanovništva u pogledu izvršenih reformi; da bi još više homogenizovao redove svoje stranke u vođenju tekuće politike; da bi izveo na čistac kolebljive ministre u stvarima reformskog puta i sl.

Ako se išta čini prvi put ne samo u srpskoj nego i u svetskoj novijoj istoriji, onda je to raspisivanje vanrednih izbora u ovim uslovima i zbog ovih razloga.

Ipak, neće biti da je tako. Vučić nije politički perfekcionista, a još je manje politički utopista. To ne priliči jednom političkom profesionalcu, koji se, štaviše, celog radnog veka samo bavio politikom. Njegovo polugodišnje poigravanje sa vanrednim izborima ima i te kako ozbiljne razloge. Ali, njegovo pregnuće sastoji se u tome da ove stvarne razloge prikrije i zameni ih ovim navodno demokratskim.

Sve u svemu, tajna dva Vučićeva „uspešna“ polumandata sadržana je u izvanrednoj podršci Zapada. Ključ te podrške nalazi se u njegovoj beskompromisnoj politici predavanja Kosova i Metohije tamošnjim Albancima. To je proces koji ima svoje faze. Neke od njih završila je vlada Borisa Tadića, neke vlada Ivice Dačića, a najvažnije faze prešla je postojeća vlada Aleksandra Vučića. Ali, taj put ima i svoj jasan cilj – konačno pravno priznanje Kosova u vidu potpisivanja „pravno obavezujućeg dokumenta o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova“. Taj cilj je prihvatila prethodna vlada u Pregovaračkom okviru za pristupanje EU (tačka 23), ali njegovu realizaciju treba da obavi sadašnja.

U Pregovaračkom okviru, doduše, stoji da potpisivanje pravno obavezujućeg dokumenta treba da se obavi „do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“. To je i prethodnoj i sadašnjoj vladi ostavljalo priliku za opuštanje, budući da se u najidealnijoj projekciji kraj tih pregovora ne vidi pre 2020. godine. Ali, EU to očigledno neće dopustiti, što je pokazala otvorivši pregovore baš sa poglavljem 35 o Kosovu. Dok se ovo poglavlje ne reši, nema drugih poglavlja, tako da ovaj posao treba završiti što pre, još za mandata ove vlade.

Osnovni problem A. Vučića nije da li to da uradi, već kako da reši pitanje istorijske odgovornosti za takav čin. Pri tome mu ne pada napamet da odgovornost preuzme sam kao osoba na premijerskom mestu. On priznanje Kosova može samo tehnički da potpiše, a odgovornost za to prebaciće nekome drugom. S obzirom na istorijski značaj pitanja, najbolje je da to bude sam narod. Neka on odluči umesto premijera. Ali, to nije moguće preko referenduma, kada se zna da je standardno više od 60 odsto ispitanika protiv puta u EU ako za to treba predati Kosovo.

Ostaju izbori, koji će se raspisati iz navedenih perfekcionističkih razloga, a stvarna svrha im je da se namakne nova legitimnost za još odlučniju reformsku politiku vlade. Kada se u ime daljih reformi potpiše „pravno obavezujući dokument“, biće to odluka „naroda“ koji je upravo potvrdio mandat premijera, a ne odluka samog premijera. Jer, zašto da ne, da se on sam pita, on to sigurno ne bi učinio. Ovako, on samo sprovodi volju naroda.

Kao politički profesionalac u najgorem smislu reči, Vučić je još pre pola godine vešto ubacio izborni crv u ionako crvljivo javno mnjenje Srbije. Taj crv je strpljivo bušio levo-desno, gore-dole, svoju rupu do cilja. Na cilj je stigao nekako u vreme kada je ambasador Kirbi rekao da Srbija ne treba da se opire prijemu Kosova u UN. To je za Vučića bio znak da više nema odugovlačenja. Odlučio je da se krene u prevremene izbore. Imao je zaista ozbiljan razlog.

Politikolog