Agorafobija

Agorafobija iz naslova ovog teksta ne odnosi se direktno na psihički poremećaj koji se manifestuje kao strah od otvorenog prostora, to jest, što bi rekli Klaić, „Vujaklija”, „Gugl” i „Vikipedija”, na „skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i mnoštvom ljudi i sa mišljenjem da na takvom mestu, nakon iznenadnog onesposobljenja, ne bismo bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć”. Agorafobija koju imam na umu ima mnogo više veze sa etimologijom ovog pojma – sa strahom od trga, tačnije simboličke funkcije trga u izvornoj antičkoj demokratiji.

U antičkoj Grčkoj agore su predstavljale paradigmatske javne prostore, to jest trgove na kojima je politička zajednica donosila odluke o najznačajnijim pitanjima svoje sadašnjosti i budućnosti. Rečima Tijane Milosavljević Čajetinac: „Agora je podjednako pripadala svim građanima i svim društvenim grupama, bez obzira na njihov materijalni, društveni ili profesionalni status. Njihova jednakost se, međutim, sastojala upravo iz njihove različitosti, sukobljenih interesa koje je trebalo rešiti za opšte dobro opstanka polisa, kao jedinog prostora u kome ovi interesi mogu biti ostvareni. Polis, dakle, nikako nije mogao biti mesto harmonije, homogenosti i neke vrste ’istosti’. Jednakost koju je polis obezbeđivao bila je isonomija, ravnopravnost, jednako pravo na učešće u političkom životu i jednakost pred zakonom. Zato glavno sredstvo vlasti i donošenja odluka postaju diskusija i argumenti koji stupaju na mesto potčinjavanja i nasilja.”

Najgora osobina javnog života današnje Srbije jeste, dakle, specifična vrsta agorafobije, straha od ravnopravnosti u različitosti i težnje kao homogenosti i nekoj vrsti istosti. Takva agorafobija je već neko vreme prisutna, a potpuno je racionalno, nažalost, pomisliti kako će u predstojećoj izbornoj kampanji ona dodatno eskalirati.

U društvu agorafobije diskusija i argumenti su inferiorni potčinjavanju i nasilju, verbalnom i svakom drugom. U društvu agorafobije dobro uvezane interesne zajednice čereče i linčuju svakog pojedinca koji se usudi da misli drugačije. U društvu agorafobije status ljudskih bića se priznaje samo istomišljenicima, dok svi ostali, a naročito oni koji su oglašeni kao „neprijatelji”, mogu da računaju samo na uvrede i podsmeh.

U modernim demokratskim društvima, ulogu agore igraju ozbiljni i odgovorni mediji. U njima se, kao nekoć na agori, sučeljavaju suprotstavljena mišljenja i interesi. Velika većina ovdašnjih medija, međutim, takođe boluje od agorafobije. Prenebregnemo li dva ili, najviše, tri izuzetka, srpski su mediji postali bilteni istomišljenika u kojima je inokosno mišljenje teže pronaći nego disidentski stav u najrigidnijem partijskom glasniku neke totalitarne države. U svemu tome je posebno tragično to što se najzagriženiji agorafobi već mesecima upinju da na naročito nizak i nedostojan način napadaju upravo te retke ozbiljne medije.

Idealan primer za agorafobiju predstavljaju takozvane društvene mreže. Tu se podrazumeva da koliko-toliko argumentovana komunikacija postoji samo među istomišljenicima. Za one druge je rezervisan „jezik bagre”. Objašnjavajući nekoć zašto se u svojim publicističkim tekstovima o nacističkom režimu služi grubljom retorikom nego u sopstvenoj umetničkoj prozi, Tomas Man je, da parafraziram, kazao kako bagra razume samo jezik bagre. Malo koja fraza je češće i grublje zloupotrebljavana i vulgarizovana. Istorija je odavno presudila da su nacisti bili bagra, dok je Tomas Man, je li, bio Tomas Man. Svi oni koji danas uvredama i gnusnim pogrdama dehumanizuju svoje neistomišljenike bliži su bagri nego Tomasu Manu.

I kao što najzadrtiji šovinisti detektuju šovinizam kod svakog naroda osim kod vlastitog, tako i najteže slučajeve agorafobije pronalazimo među onima koji njene karakteristike prepoznaju samo kod onih drugih. Sličnost između najglasnijih tabloidnih apologeta ovog režima i onih koji ga najstrastvenije osporavaju veća je nego sličnost među jednojajčanim blizancima. Za prve je svaka kritika vlasti zapravo državni udar, za potonje je svako ko o trenutnoj vlasti i njenim najistaknutijim nosiocima u svakoj prilici ne govori u registru apsolutne negacije tek „bot”, koji je dušu i ljudsko dostojanstvo prodao za sendvič. U sendviču između te dve agorafobijske krajnosti guše se i nestaju ostaci ostataka ovdašnje kritičke javnosti. Kad je reč o njenom konačnom uništenju, dve pomenute krajnosti su sasvim spremne za kratkoročnu neprincipijelnu koaliciju.

Pisac i novinar