Ćirilica itd.

Pobila se dvojica seljaka, Hercegovaca (Srbin i Hrvat, naravno), posle žučne svađe oko toga koje pismo je bolje i lepše: ćirilica ili latinica. Bilo je to u drugoj polovini 19. veka, o čemu su pisale tadašnje novine. Poenta ovog događaja je u tome što se na sudu ispostavilo da su obojica – nepismeni.

Naravoučenije bi moglo da bude da je dubinski uzrok sukoba zapravo neznanje, neobrazovanost.

Da li je?

Učeni Hrvati, kako smo mogli videti u „Jutarnjem listu” pre neki dan, ne suprotstavljaju latinicu i ćirilicu, već, prisvajaju ćirilicu. To je, vele, hrvatska ćirilica. Njom su „pisani neki od najvažnijih dokumenata hrvatske istorije”, što izgleda nije znao Ante Pavelić kada ju je došavši na vlast odmah ukinuo. Kao što, u naše vreme, ne znaju ni razbijači dvojezičnih tabli u Vukovaru. Potonji tvrde da to čine zato što je to pismo agresora na Vukovar. (Zvanično pismo JNA, na koju misle, bilo je latinica.)

„Jasno je”, kaže Željko Jozić, direktor Hrvatskog instituta za jezik, „da su ćirilica i glagoljica stara hrvatska pisma, a da su Hrvati bili tropismena nacija i pisali glagoljicom, ćirilicom i latinicom”. Očekujem da mu se suprotstave takođe učene kolege koje tvrde da su Hrvati poreklom iz Irana, pa bi trebalo dodati i persijsko pismo pahlevi. Dakle, nisu tropismena, već četvoropismena nacija s tendencijom daljnjeg otkrivanja zapretene prošlosti.

Prema trenutnoj anketi koju je regionalna TV N1 sprovela na svom portalu većina ispitanika izjasnila se za vraćanje ćirilice u hrvatsko školstvo. Za to je i predsednik HDZ Tomislav Karamarko, mada ne i da bude obavezan predmet.

I tako, dok se za ćirilicu zalaže deo učenih Hrvata, otmenih profesora i upravitelja jezikoslovnih ustanova, čak i današnji čelnik Tuđmanove partije – šta rade naši?

Za naše fensi znanstvenike ćirilica je retro. Prosto je previđaju, okreću joj leđa, prenebregavaju je... Jednostavno rečeno: najviše bi voleli da je nema. Vole da ćute a da karavan prolazi.

Da karavan prolazi tako što se ćirilica gotovo ne vidi na ulicama (reklame, nazivi firmi), u glasilima, knjigama... Iznerviraju se čak i kada neko predloži da srpska država zaštiti domaću štampu na ćirilici. A najviše i najglasnije se pobune kolege čiji tekstovi izlaze na latinici. Diskriminacija, besmisleno, vele.

I pored toga, na ono malo ćirilice koja drži glavu iznad vode, oni kao da zaptivaju nos. Vonja im na beli luk, šajkaču, na narodnjake, na Srbiju njihovih pradedova koju treba zapretati u pepeo zaborava.

Pa će naša deca već za pola veka, vek putovati u Zagreb da uče ćirilicu.