Migracioni pritisak

U Njujorku je 12. januara 2016. godine zamenik generalnog sekretara UN Jan Elijason predstavio javnosti studiju, koja je rađena u Odeljenju za stanovništvo UN, pod naslovom „Trends in International Migrant Stock: The 2015 Revision”, koja sadrži najnovije revidirane podatke o ukupnom broju stanovnika i migranata širom sveta i o kretanju njihovog broja tokom poslednje dve i po decenije, a i o njihovoj rasprostranjenosti po kontinentima, regionima i zemljama.

Studija pokazuje da se broj migranata u svetu (lica rođena u nekoj drugoj zemlji od one u kojoj žive), u prvih 15 godina 21. veka, povećavao brže od povećanja ukupnog stanovništva i da se njihov udeo u periodu 2000–2015. povećao od 2,8 odsto na 3,3 odsto, dostigavši 2015. godine 244 miliona (uključujući 20 miliona izbeglica), u poređenju sa 173 miliona migranata koliko ih je bilo u 2000. godini. Broj migranata se, dakle, povećao u petnaestogodišnjem periodu za 41 odsto, a najveći broj njih utočište je našao u Evropi – 76 miliona. Slede Azija i Severna Amerika (sa 75 i 54 miliona, respektivno). Samo u zemljama Zapadne Evrope živi gotovo 28 miliona migranata čije je učešće u ukupnom stanovništvu ovog regiona 14,4 odsto.

Studija UN pokazuje i to da je u svetu u 2015. godini 177 miliona migranata, odnosno 72 odsto njihovog ukupnog broja, bilo u životnoj dobi između 20 i 64 godine starosti, u proseku 39 godina starosti. Ubrzano povećanje migranata u svetu, kao posledica globalizacije i bolje informisanosti o alternativnim mogućnostima, ima višestruke implikacije. Za poslodavce u razvijenim imigracionim zemljama, naročito u onim gde naglo stari domicilno stanovništvo i gde je negativna stopa prirodnog priraštaja stanovništva visoka, jeste to povoljna prilika. Zato što povećanje mlade radne snage na tržištu rada daje mogućnost boljeg izbora za popunjavanje slobodnih radnih mesta. S druge strane, veća ponuda radne snage na tržištu rada vodi smanjenju nadnica i povećanju profita poslodavaca. Naravno za društva i države u koje su usmereni masovni migracioni trendovi, nagli porast migranata ima i negativne implikacije, posebno kada se radi o neželjenim migrantima, koja posebno nosi sobom izbeglička migracija. Povećanje migrantskih zajednica u pojedinim zemljama dovodi i do povećanja ksenofobije i rasta ekstremne desnice koja je protiv migranata i zalaže se za jačanje nacionalne države.

Zabrinjavajuća je činjenica da su migracioni tokovi prema EU u poslednje dve godine sve više intenzivirani i da, sudeći po prognozama nadležnih svetskih organizacija, i dalje ne jenjavaju. Za razliku od devedesetih godina prošlog veka, sadašnji migranti imaju unapred određenu ciljnu zemlju u kojoj traže mesto pod suncem za permanentni život. Najčešće pominjana destinacija jeste Nemačka, koja istina ima negativnu stopu prirodnog priraštaja stanovništva već dugi niz godina, ali i najintenzivniji priliv dobrovoljnih migranata, najveći broj tražilaca azila i izvesne probleme s migrantima čiji ukupan broj premašuje 12 miliona, tj. čine više od 14,5 odsto ukupnog stanovništva.

Evropska komisija traga za adekvatnim rešenjem za migrantsku krizu već godinu dana. U tom periodu usvojila je dva strateška dokumenta – Evropsku agendu o migracijama i Evropsku agentu o bezbednosti – koji nisu dali očekivane rezultate. Prvi dokument, nazvan popularno Migracioni program, sadrži kratkoročne (obezbeđenje granica, saradnja sa zemljama porekla migranata i kvote za raspodelu migrantskog tereta) i dugoročne (suzbijanje uzroka neregularnih migracija i raskrinkavanje krijumčarskih mreža) mere Evropske unije. Države članice EU prvo su se spotakle oko kvota za prijem migranata. Sledi niz problema do suspenzije Šengenskog ugovora na određeno vreme. Očigledno da Evropska komisija nije našla adekvatno rešenje za migrantsku krizu, što je u izvesnoj meri poljuljalo temelje na kojima se EU zasniva. Razume se, od glavne ideje EU neće se bar u skorije vreme odustati i neka rešenja će se pronaći i utvrditi glavni pravci delovanja. Pored pitanja solidarnosti, u žiži aktuelnosti su i osnovni razlozi zbog kojih ljudi beže – uključujući građanske ratove, etničke i druge sukobe, političku i ekonomsku nestabilnost, poštovanje ljudskih prava i siromaštvo. Sva ta pitanja su od izuzetne važnosti i za Balkan.

Šta EU čini radi podrške zemljama zapadnog Balkana koje se suočavaju sa masovnim tokovima izbeglica?

Evropska unija je nešto intenzivirala svoju podršku zemljama zapadnog Balkana, koji se trenutno suočavaju s velikim brojem izbeglica, uglavnom iz Sirije. Podrška EU uključuje jačanje sposobnosti za prijem, registraciju i obradu podataka o prispelim migrantima i tražiocima azila, kao i za jačanje saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala i onih koji su odgovorni za krijumčarenje migranata. U tom cilju Evropska komisija priprema program podrške regionu za zaštitu i upravljanje migracijama na zapadnom Balkanu, koji će se fokusirati na tri oblasti: identifikacija migranata, priprema intraregionalne i interregionalne informacije o podeli migracionog tereta i mehanizme koji se nude kao rešenje za povratak, uz primenu praktičnih mera zaštite i ispunjavanja specifičnih potreba migranata.

Pred Srbijom na njenom razvojnom putu i pred nosioce politika u njoj postavlja se niz teških problema i ozbiljni izazovi koji nameću potrebu za adekvatnim rešenjima. Kao zemlja na glavnim migracionim tokovima, Srbija je suočena, a biće i dalje, sa masovnom tranzitnom migracijom koja može da dovede i do nepovoljnih implikacija, uz to Srbija je suočena i sa sve brojnijom emigracijom, naročito odlaskom mladih stručnjaka svih profila, a posebno odlaskom lekara sa licencom; godišnji broj emigranata iz Srbije se povećao sa 27.000 u 2008 (kada je počela svetska finansijsko-ekonomska kriza) na 43.000 u 2013. godini. Srbija ima veoma visoku negativnu stopu prirodnog priraštaja stanovništva (više umire nego što se rađa). Da bi situacija bila još teža, Srbija ima još uvek visoku stopu nezaposlenosti, a među nezaposlenima ima preko 100.000 visokoobrazovanih.

Imajući sve napred rečeno u vidu, samo širenje prosperiteta, stabilnosti i dobre uprave u zemljama u razvoju mogli bi da reše probleme u vezi sa međunarodnom migracijom. Ali samo adekvatnim spoljnim i unutrašnjim migracionim politikama može se upravljati ovim fenomenom i ublažiti sve teškoće. Cilj bi trebalo da bude pomak od štetnih migracija – ilegalne, nekontrolisane, neželjene i slično – ka korisnoj mobilnosti u skladu sa ekonomskim interesima kako zemalja prijema tako i zemalja porekla. Pravila bi trebalo da budu prilično regulisana i olakšana, posebno na regionalnom nivou, kao i podrška skladnom životu između domaćih i doseljeničkih naroda u kulturno pluralističkom okruženju. Propust da se to uradi doneće ogromne socijalne tenzije i destruktivne konflikte.

Profesor univerziteta