Ukrajinski raskolnici su prijatelji Miraša Dedeića

Predstojeći dijalog Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve o kanonizaciji zagrebačkog nadbiskupa kardinala Alojzija Stepinca pratiće i Moskovska patrijaršija, iako u njemu neće učestvovati. Drugi čovek Ruske pravoslavne crkve mitropolit volokolamski Ilarion Alfejev, šef Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, kaže u intervjuu za „Politiku” da očekuje konstruktivne rezultate tih razgovora, ali napominje da nijedna pravoslavna pomesna crkva ne može uticati na proces kanonizacije kojim rukovodi isključivo Rimokatolička crkva. Iako papina poseta Srbiji, kako je i zvanično saopšteno iz srpske Patrijaršije, nije bila na dnevnom redu prošlonedeljnog sastanka delegacije SPC s poglavarom svih katolika, mediji su je ipak nametnuli kao temu. Tako se ponovo provukla i nezvanična teza da srpski patrijarh ne bi trebalo da se sastane sa rimskim papom, pre nego što se s njim sastane ruski patrijarh. Pripreme za susret patrijarha moskovskog i sve Rusije i pape godinama su u toku, i to nije tajna. Mitropolit Ilarion mnogo puta se baš tim povodom sastajao s najvišim zvaničnicima Rimokatoličke crkve, a sreo se nekoliko puta ne samo sa sadašnjim papom Franjom, već i s njegovim prethodnicima Jovanom Pavlom Drugim i Benediktom Šesnaestim. Kao iskusni crkveni diplomata, na novinarsko pitanje kada će se sresti poglavar najveće pravoslavne pomesne crkve i poglavar svih katolika, šef ruske crkvene diplomatije nikad nije direktno odgovorio niti licitirao s datumima i najavama. – Razumljivo je interesovanje javnosti i medija za taj događaj, utoliko pre što se nikada u istoriji nisu lično susreli rimski papa i patrijarh moskovski i sve Rusije. Ali, da bi taj susret bio zaista koristan, neophodno je sprovesti ozbiljne pripreme, u smislu rešavanja problema koji još postoje između dve crkve.

Od toga je najteža situacija u vezi s odnosima među pravoslavcima i grkokatolicima u Ukrajini. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka pravoslavni vernici lišeni su svojih hramova u zapadnoukrajinskoj regiji zbog nasilnog delovanja grkokatolika i njihova prava do danas su ugrožena.

Grkokatolici su, na svoju ruku, počeli misiju na tradicionalno pravoslavnim teritorijama istočne i južne Ukrajine. Tokom poslednjih događaja u Ukrajini, grkokatolička crkva aktivno je podržala radikalne političke snage i istupala s oštrim napadima na kanonsku pravoslavnu crkvu.

Sa zadovoljstvom želim da istaknem da se papa Franja i Sveta stolica s razumevanjem odnose prema poziciji moskovskog patrijarha u ukrajinskom problemu. To daje nadu za mogućnost organizacije susreta patrijarha moskovskog i cele Rusije i rimskog pape – kaže u intervjuu za „Politiku” mitropolit Ilarion Alfejev.

Papa Franjo otvorio je Godinu milosrđa rečima da katolici i pravoslavci treba da prevaziđu „greh podele”. Kako Ruska crkva gleda na te poruke i šta, u stvari, podrazumeva približavanje dveju crkava?

Taj poziv pape vidimo kao znak zainteresovanosti za razvoj pravoslavno-katoličkih odnosa. RPC pridaje veliku važnost odnosima s Rimokatoličkom crkvom. Kontakte ostvarujemo kako na bilateralnom nivou, tako i u multilateralnim okvirima Zajedničke komisije za bogoslovski dijalog između pravoslavnih crkava i Rimokatoličke crkve. Zajednička komisija sada se bavi razmatranjem pitanja o odnosu sabornosti i primata u vaseljenskoj crkvi. Taj se odnos tradicionalno drugačije interpretira u Rimokatoličkoj i pravoslavnim crkvama. Nezavisno od složenosti, nadamo se uspešnom nastavku rada komisije. Ne manje važan problem, kako za Rusku pravoslavnu crkvu, tako i za Rimokatoličku crkvu, jeste diskriminacija hrišćana, pojava na koju je naš zajednički zadatak da odgovorimo. Ipak, rekao bih da je najvažniji zadatak pravoslavaca i katolika svedočenje svetu o Hristu, o neprolaznim jevanđeoskim vrednostima. U tom svedočenju, po mom ubeđenju, možemo i moramo danas biti ujedinjeni.

U intervjuu listu „Komersant” naveli ste da je jedno od glavnih pitanja kojima se bavi Ruska pravoslavna crkva zaštita i pomoć hrišćanima na Bliskom istoku. Kakve informacije dobijate iz Sirije, na primer, i koliko im RPC može pomoći?

U neposrednom smo kontaktu s bliskoistočnim hrišćanima, kako sa sveštenstvom, tako i sa vernicima, i informacije o njihovom položaju dobijamo iz prve ruke. Vesti koje dobijamo su zabrinjavajuće. Prema nedavno objavljenim podacima, Siriju je napustilo oko 40 odsto hrišćana od dva miliona, koliko ju je naseljavalo 2011. godine. Realan broj može biti i mnogo veći. Ljudi beže od ratnih strahota, ekstremističkih i terorističkih pretnji. Budućnost je neizvesna jer je Sirija razrušena ratnim dejstvima, a za ponovnu izgradnju infrastrukture, razrušenih hramova i bolnica trebaće mnogo godina.

Ruska crkva pomaže materijalno, učestvujemo u skupljanju humanitarne pomoći, a, takođe, na međunarodnom nivou insistiramo na pravu hrišćana na zaštitu od ekstremista.

Zapadni mediji preneli su izjave zvaničnika Ruske pravoslavne crkve o angažovanju ruske vojske u Siriji, uz tumačenje da se njima poziva na „sveti rat”. Iako se u takvim interpretacijama može pročitati zla namera, možete li nam pojasniti stav Ruske pravoslavne crkve prema vojnim akcijama Rusije u Siriji?

Što se tiče „svetog rata”, ta formulacija je proistekla iz nekorektnog citiranja reči jednog sveštenika. Niko nije govorio i ne govori od „religioznom ratu”, o ratu hrišćana protiv muslimana, sunita protiv šiita... Reč je o neophodnosti borbe protiv međunarodnog terorizma. Nevažno je pod kojim parolama teroristi izvode svoje zločinačke akcije. Čak iako oni pri izvršenju tih monstruoznih zločina, za koje ceo svet zna, izvikuju „Alahu egber!”, oni su sluge satane, a ne Alaha. Danas je neophodno da se cela svetska zajednica ujedini u borbi protiv terorizma, a ne samo pojedinačne države. Potreban je stvaran, efikasan odgovor na zločine terorista na svetskom nivou. Nisu dovoljne samo reči i izjave – potrebne su konkretne akcije.

Ima li istine u najavama da delegacija Ruske pravoslavne crkve neće doći u Istanbul na Svepravoslavni sabor zbog zahlađenja odnosa Rusije i Turske?

Ruska pravoslavna crkva duže od pedeset godina aktivno učestvuje u organizaciji i pripremama Vaseljenskog sabora, počevši od prvog pretsabornog savetovanja, sve do danas. Ne vidimo razlog za odustajanje od učešća u Saboru ili njegovoj organizaciji. U isto vreme, za nas je očigledno da vreme saziva svetog i velikog Sabora pravoslavne crkve, koji treba da bude istorijski događaj, zavisi, pre svega, od stepena spremnosti njegovih osnovnih odluka. Vidimo da je ta priprema još daleko od završetka, iako su se mnoge pomesne crkve aktivno uključile u proces pripreme. Treba obratiti pažnju na pogoršanje političke napetosti u svetu, uključujući Tursku, na rast terorističkih pretnji kojima su pre svega izložena naša hrišćanska braća na Istoku. Tim pitanjima bave se u mnogim pomesnim crkvama i očigledno da je potrebna svepravoslavna diskusija.

Krajem prošle godine patrijarh srpski Irinej poslao je pisma patrijarhu Kirilu i mitropolitu kijevskom Onufriju u znak podrške Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, čiji su pojedini hramovi nasilno zauzeti. Možete li pojasniti šta je razlog konflikta i kakva je situacija sada?

U Ukrajini, osim Ukrajinske pravoslavne crkve, koju priznaje srpska crkva i ostale pomesne crkve, postoji nekoliko raskolničkih struktura koje ne priznaje niko. Pošto kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva ne podržava građanski konflikt i ne zauzima poziciju mirotvorca, ona je meta napada radikalnih političkih snaga u Ukrajini. To koriste lokalni raskolnici, takozvana Kijevska patrijaršija, i uz pomoć radikala oduzimaju hramove pravoslavcima u Ukrajini. Falsifikujući dokumenta o vlasništvu, izgoneći naše vernike iz hramova, oni prikazuju svoje delovanje kao navodne „dobrovoljne prelaske” pravoslavnih zajednica u raskolništvo. „Kijevska patrijaršija” je veliki prijatelj crnogorskog raskolnika Mihaila (Miraša) Dedeića, a imaju i slične metode. Sećate li se kako je Dedeić udario staricu? A pri uzurpaciji hramova u Ukrajini bilo je slučajeva kad su naše vernike, starce, žene i maloletnike, masovno prebijali i nanosili im teške povrede. Pisma patrijarha Irineja imala su veliki uticaj na ukrajinsku javnost i Ukrajinska pravoslavna crkva je zahvalna Njegovoj svetosti patrijarhu Irineju na važnoj podršci, kao i mi u Moskvi. Danas je u Ukrajini više od 30 hramova pod raskolnicima i situacija je i dalje uznemirujuća.

Dobro ste poznati, kako beogradskoj, tako i svetskoj publici, kao kompozitor. Mogli smo da čujemo izvođenje vašeg „Stradanja po Mateju” na Kolarcu 2011. godine. Koliko vam danas ostaje vremena za muziku?

U poslednje vreme uopšte nemam vremena za komponovanje. Svoju poslednju kompoziciju Končerto groso za soliste i orkestar napisao sam pre četiri godine. Ali ranije napisana muzika, među kojima je i „Stradanje po Mateju”, živi svoj život. Od premijere pre devet godina, to delo je izvođeno više od osamdeset puta u raznim zemljama i u mnogim gradovima u Rusiji. Postoje stvari koje se ne mogu izraziti rečima i one se mogu izraziti jedino muzikom. U svoja muzička dela uložio sam deo svog srca i ako imam priliku da prisustvujem njihovim izvođenjima, uvek osetim odgovor publike. Tako je bilo i u Beogradu 2011. godine.