Sleću li leteći tanjiri u Dabik

Do leta 2014. godine, Dabik je bio samo mali i zabačeni grad u Siriji, svačijem bogu iza leđa. Bilo je potrebno da se pojavi Islamska država (ID) da bi svet saznao da će ga, ako i preživi Armagedon, kraj snaći upravo u Dabiku, mestu gde će se na Sudnji dan odigrati poslednja bitka sila dobra i zla.

Tako se Dabik, čiju su simboličku snagu propagandisti ID toliko ispravno procenili da je i njihov časopis po njemu poneo ime, uvukao u snove džihadista i pretvorio u jedan od glavnih mamaca za regrutaciju boraca. Verovatno je teško naći bolji primer za to koliko autentično versko predanje postaje značajno tek kad se uklopi u aktuelne političke prilike. Možda se ni najiskreniji vernici u najvišim redovima „kalifata” ne bi setili da izvuku Dabik iz bogatog islamskog nasleđa da im se on naprosto nije nametnuo.

Izvorno, prema jednoj verziji proročanstva o slavnoj budućnosti tog mesta, u Dabiku će se odigrati konačna borba između muslimana i Rimljana, pod kojima se u tumačenjima mahom podrazumevaju hrišćani uopšte – u vreme nastanka tog proročanstva Rim je već dugo bio sedište najmoćnijeg episkopa. U drugoj varijanti, u Dabiku će se pravoverni, tada u primirju s hrišćanima, suočiti s neimenovanim neprijateljem, kojeg danas privrženici ID često označavaju i kao Persijance.

Vekovima je to predanje bilo skrajnuto, osim možda u pamćenju najvećih učenjaka i mašti najfanatičnijih vernika. Onda je bliskoistočni haos, posle zamršenog spleta okolnosti koje su na svakoj „krivini” mogle skrenuti i na drugu stranu od one kojom se jesu zaputile, doveo do nastanka ID u Iraku i do rata u Siriji, koji je „kalifatu” pružio priliku da proširi svoju teritoriju. U taj rat su se upleli i „Rimljani”, to jest hrišćani, i „Persijanci”, odnosno Iranci, koji podržavaju sirijskog predsednika Bašara el Asada.

Tako se desilo, hirom slučaja ili božjom promišlju, da je postavljena pozornica za obistinjenje proročanstva. Svejedno je što „Rimljani” i „Persijanci” nisu na istoj strani u sirijskom ratu jer, u krajnjoj liniji, i šejtani mogu stupati u više kolona. Protivrečje oko toga da li će se božji ratnici suočiti s jednima ili drugima savršeno je rešeno time što će se naći oči u oči s oba neprijatelja.

Racionalistički posmatrano, prirodno je što su stari Arapi zamišljali da će đavo za svoje vojnike izabrati one s kojima su već bili neprijatelji, Persijance ili Rimljane, što je naziv pod kojim su se, prema nekim tumačenjima izvornog duha proročanstva, krili Vizantinci, odnosno Romeji, kako su sebe nazivali kao državljani nekadašnjeg Istočnog rimskog carstva, ubeđeni i da su nasledili celokupnu veličanstvenost imperije Večnog grada. Konačno, i Rusi su smatrali sebe baštinicima Vizantije, pa su Moskvu nazivali Trećim Rimom, podrazumevajući da je drugi bio Konstantinopolj: budući da je Rusija sada među protivnicima ID, eto još Rimljana pred Dabikom.

Naravno, nije se u vremena kada je to proročanstvo zaveštano budućnosti pretpostavljalo da će se zbog bitke Sudnjeg dana morati potegnuti daleko od kuće, nego da će njeno poprište biti u zemljama koje pravoverni već nastanjuju. I Jevreji su poslednju bitku predviđali u svom gradiću Megidu – otud Armagedon. Slično danas razmišljaju i američki autori naučne fantastike, u čijim se pričama letelice ratobornih vanzemaljaca, koji donose apokalipsu iz svemira, uvek spuštaju nigde drugde do u Sjedinjene Države. Očekivanje da će im upravo one biti prva meta Holivud je toliko raširio da se i u filmovima i knjigama iz drugih zemalja, po principu koji je pisac Zoran Živković formulisao kao „Leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac”, retko kad zamišlja kako se zli i-tiji iskrcavaju u njihovim domovinama. U popularnoj kulturi, kraj sveta uvek prvo preti Americi.

Mada, još ima staromodnih Amerikanaca koji očekuju da će se Isus Hrist, čiji je povratak takođe predznak Sudnjeg dana, drugi put ukazati među nama na mestu koje mu je bliže domu – u Jerusalimu. Zato su se pojedinci iz protestantskih denominacija koje u to veruju priključili izraelskim lobistima, budući da ne žele da taj dragoceni grad dospe u ruke onih koji nisu hrišćani. Oni daju još jedan primer za to kako se apokaliptična predviđanja prepliću s politikom i bivaju korišćena od nje, makar iz istinskog uverenja.