Svet kroz „Politikinu" prizmu.

Dimitrije Davidović nije bio samo diplomata, ustavotvorac, književnik i pisac koji je otvarao kapije slobode. Osnivač prvog srpskog dnevnog lista, bio je i prvi srpski – dopisnik iz inostranstva, iz Beča.

U „Novinama serbskim”, koje su u Kragujevcu prvi put osvanule 5. januara 1834, bilo je, kako uočava Jovan Skerlić, „političkih vesti iz sviju evropskih zemalja”.

Pošto je otvoren prozor Srbije ka svetu, ovu tradiciju će decenijama najuspešnije pratiti „Politika”. I danas će vremešniji čitaoci na pominjanje našeg lista prvo pomisliti na njenu spoljnopolitičku rubriku čiji su mnogi dopisnici postali svetionici profesije i, ne slučajno, najčešći glavni urednici.

Zanimanje novina za tekstove iz inostranstva i za slanje dopisnika odražavalo je političke interese zemlje, njene istorijske i kulturne veze, topografsku poziciju. Međunarodne teme skladno su se uklapale u pokrivanje raznih fenomena politike, društva, kulture, sporta... Posvećenost svetu bio je začin bez kog „Politika” ne bi bila ono što jeste.

Pamtim očeve priče o Živojinu Balugdžiću, uglednom kraljevskom diplomati koji je svoje sjajne komentare i visprene analize sveta u „Politici” potpisivao sa XYZ. Od predratne spoljnopolitičke elite nalet proleterske čistoće i uklanjanja svih koji su u vezi sa „razvlašćenom buržoazijom” – a novinari su tada zaista bili gospoda – među retkima je preživeo Predrag Milojević.

Kad su novinari učili kako da koriste pribor za jelo

„Politikinog” dopisnika iz Nemačke je od činjenice da je intervjuisao Adolfa Hitlera verovatno spaslo samo to što je u svojim tekstovima iskazivao rafiniranu sumnju i kritičnost prema nacističkom projektu čijem je usponu neposredno prisustvovao.

Nova vlast brzo je organizovala partijske diplomatsko-novinarske škole da bi popunila deficit. Kandidati su ubrzano učili jezike, ali i sve drugo kako bi dostojno reprezentovali svoju zemlju: od načina ophođenja i oblačenja, do upotrebe pribora za jelo.

Prva obavezna destinacija bila je Moskva, ali razlaz Tita i Staljina nalaže otvaranje prema dotle prokaženom Zapadu. „Politika” je među prvima probila tu brešu. Mladog Miroslava Radojčića poslala je za London gde će provesti decenije stičući slavu lepršavim stilom i pišući, sem dnevne politike, o jagodama sa šlagom ili svom omiljenom fudbalu. Ako je neko uveo tenis u ovdašnje prostore, onda je to bio Mister Majro.

Uprošćeno bi bilo reći da je okrenutost svetu bila samo kompenzaciona radnja kako se ne bi postavljala nepotrebna ili neugodna pitanja oko onoga što se događa u zemlji. Jugoslavija tog vremena bila je ozbiljan akter međunarodne scene, i važniji od svoje objektivne snage, ali liderstvo nesvrstanog pokreta i aktivan angažman u raznim svetskim poslovima zahtevali su ne samo suprotstavljanje monopolima na informisanje koji su držale dve strane hladnog rata, već i potrebu da samoupravna baza bude u toku sa međunarodnom politikom.

Mediji su na ovu temu imali važnu ulogu. Ali, za razliku od partijske „Borbe” ili republičkih glasila koja su prvi put dobila priliku da imaju dopisnike po inostranstvu i da znatan prostor posvete rubrici Spoljna, „Politika” je samo nastavljala svoju tradiciju.

Najbolji su slani za „Borbu” ali magnetu „Politike” mnogi nisu odoleli. Tako je nastala plejada spoljnopolitičkih novinara koji su postali sinonimi kako profesije, tako i zemalja ili regiona koje su pokrivali. Imao sam tu sreću da ih sve upoznam.

Jurij Gustinčić i Aleksandar Nenadović gotovo monopolski su kontrolisali dopisništvo u Njujorku a u međuvremenu su krstarili planetom jer „Politika” nije dopuštala da i jedan važan svetski događaj prođe bez njenog čoveka na licu mesta.

Obojica su simbolisali vrhunsko analitičko novinarstvo. Kasnije ih je u Londonu i Njujorku nasledio sjajni Dušan Simić koji je prethodno tumarao Bliskim istokom sa Borivojem Erdeljanom.

Tumači tajni

Analitikom, ozbiljnošću i marljivošću mogli su da se pohvale Risto Bajalski iz Moskve i, nešto kasnije, Dragoslav Rančić iz Pekinga. Dok su oni sa Zapada imali problem da iz obilja informacija izvuku one koje će autentično dočarati svet u kome žive, ovi sa Istoka bili su ne samo izvrsni tumači SSSR-a i Kine, već i majstori pisanja između redova. Nije neobično da su se proslavili. Imali su istančan nerv za dešifrovanje komunističkih saopštenja ili dekodiranje fotografija članova Politbiroa. Bio je to vrhunac koji je mogao da prođe samo u „Politici” koja je, nasuprot revolucionarnoj cenzuri „Borbe”, smatrana nekako građanskom.

Osnovna vrednost, pa i uverljivost, počivala je na činjenici da piše „naš čovek”. Njemu se verovalo. On je predstavljao oči i uši sveta iz kog je došao. Englez se nikada nije divio šuškavcu, pa i ne može da opiše Italiju kao onaj ko je u mladosti tumarao tršćanskim Ponte Rosom.

Đuka Julius družio se sa predsednicima i premijerima, posebno Latinske Amerike, a kao veliki politički mešetar samo je deo onoga što je znao davao čitaocima. Ostatak je koristio u posredničkoj trgovini informacijama između svetskih političara i odabrane grupe jugoslovenskih lidera.

Koliko su izveštaji dopisnika mogli da budu subjektivni, najbolje se videlo na primerima Đuke i Božidara Dikića. Prvi je obožavao Vili Branta i hvalio sve nemačko, dok je drugi, veliki i pedanti dokumentarista, neprestano kopao po nacističkoj prošlosti.

Voja Đukić i Dragoljub Guca Trailović stolovali su u Parizu dok se Aleksandru Prlji nije ostvari san da ih zameni. Uvaženi stilista Đorđe Radenković pisao je iz Kine da bi posle bio „stalni” iz Madrida. Voja Šantić zvani „čoek” bio je stručnjak za Japan. Slobodan Aleksendrić držao se svoje Italije.

Uvodeći polako novu generaciju spoljnopolitičkih novinara – Darka Ribnikara, Petra Popovića, Borka Gvozdenovića, Miroslava Stojanovića, Momčila Stefanovića, Mirka Bojića, Momčila Pantelića, Milana Mišića, Boška Jakšića, Žarka Rakića, Petra Mićkovića – „Politika” je u jednom trenutku imala čak 15 stalnih dopisnika po svetu. Okušao se i Slava Đukić.

Vremena krize počela su da sasecaju dopisničku mrežu. Izveštavanje iz sveta jeste autentična i atraktivna, ali za ova vremena preskupa operacija. A možda tako i treba da bude u doba kada je sve manje vremena za razmišljanje a sve je više trivijalnosti.