Čemu se nadati uoči novih izbora

Protekle nedelje uredništvo „Politike” napomenulo mi je da će nova kolumna biti objavljena na dan svečanog izdanja lista, posvećenog godišnjici izlaska prvog broja, daleke 1904. godine. Budući da ovih dana svi razmišljamo o tome da li raspisivanje prevremenih izbora nudi bilo kakve šanse za promene nabolje ili je reč samo o kupovini vremena i prebacivanju odgovornosti za naslućivani neuspeh na obične građane, ponudio bih jedno podsećanje na to kako je tada bilo i kako se radilo. Zaključke izvucite sami o vremenu u kome živimo i o tome da li se u ovom kontekstu treba nadati nekim skorijim pozitivnim iskoracima.

Te, 1904. godine predsednik vlade bio je tada vrlo ugledni, danas donekle zaboravljeni Sava Grujić. General pobednik, diplomata, državnik koji je lično duboko promišljao modalitete unije Južnih Slovena. U to vreme floskula „regionalna saradnja” nije bila stvar trenda ili hipokrizije, već racionalno promišljanje o tome kako umnožiti sopstvene snage i resurse u cilju opstanka i razvoja. Buduća Jugoslavija bila je tada razumevana kao moguće sredstvo za ostvarenje nacionalnog interesa, ne kao cilj sam po sebi. Tadašnja „zlatna generacija” srpskih političara i naučnika smatrala bi današnju jugonostalgiju i žaljenje za Titom kao budalasto.

Podsetimo se ministara u vladi iz vremena kada je izašao prvi broj „Politike”: spoljni poslovi Nikola Pašić, odbrana Radomir Putnik, finansije Laza Paču, kultura Ljuba Davidović, unutrašnji poslovi Stojan M. Protić… Sve sami velikani. U to vreme bilo je nezamislivo biti ministar u vladi, a da nemate bogato iskustvo u administraciji i državnim poslovima, objavljene oglede iz sveta politike i nauke, diplome stečene na najuglednijim univerzitetima Francuske, Švajcarske i Nemačke, da se zaustavim ovde. Tadašnji ministri ne bi mogli da shvate modu našeg vremena da se diplome kupuju na pijaci, da se plagiraju stručni radovi, od kojih neki nekad iznose i čitavih 4-5 stranica, da se iz zanatstva ili malog biznisa ulazi pravo u vladu, i slično.

Da ne bude zabune, tadašnji ministri nisu gledali s visine na manje obrazovano stanovništvo, naprotiv, smatrali su da baš u interesu te većine oni moraju dobaciti do same evropske elite, motivisani patriotizmom i potrebom da se služi otačestvu u prelomnim istorijskim okolnostima.

Ondašnja generacija ne bi razumela potrebu mnogih pojedinaca iz današnje vladajuće garniture da kriju svoje poreklo i biografije. Jedan Mihajlo Pupin, naš počasni konzul u SAD i ambasador na Pariskoj mirovnoj konferenciji, lično je svoju autobiografiju naslovio „Sa pašnjaka do naučenjaka”. Usput je, između ostalog, svojim istraživanjem omogućio međunarodni telefonski saobraćaj i otkrivanje neprijateljskih podmornica (ukupno 34 patenta). Doduše, ne treba unapred isključiti mogućnost da nas neko od današnjih funkcionera prijatno iznenadi sličnim pregnućima.

Ipak, ključne razlike ne treba tražiti u pojedincima, već u metodu i pristupu. Tadašnja generacija državnih službenika i vođa bila je uglavnom školovana u zapadnoj Evropi, gde je usvojila sve tekovine modernog racionalizma. Definisanje nacionalnog interesa i donošenje odluka bilo je proizvod hladnog razmišljanja, odnosno uvažavanja konkretnih lokalnih i međunarodnih okolnosti u svakom pojedinačnom slučaju. Ondašnji političari ne bi mogli da nađu smisao današnjih površnih debata o spoljnoj politici a la „Tri karte za Holivud”, kao i karikaturalnih podela na a priori evrofile i rusofile.

Osnivanje partija kopiranjem pokreta iz inostranstva tada je bilo nepojmljivo, jer racionalizam podrazumeva tačne i konkretne domaće računice. Nezamislivo je tada bilo takmičenje za „vođu opozicije” usred parlamentarnih izbora, jer im državotvorna i nacionalna ambicija ne bi dozvoljavala toliki stepen taštine, gluposti i egoizma. Verovatno bi najviše prezira i podsmeha tadašnjoj generaciji izmamilo danas često pitanje „kako to da želiš da ti i tvoja deca živite i radite u zemlji X, a podržavaš politiku i odnose sa zemljom Y?”. Tadašnja generacija od Zapada je usvojila racionalizam kao aparat za sprovođenje sopstvenih nacionalnih interesa, a ne idolatrijski ili klijentelistički stav prema njemu.

Sloboda medija bila je shvaćena kao patriotska dužnost, jer ona omogućava javno promišljanje, neophodno za iznalaženje najboljih rešenja za državu i narod. Bilo je naravno strančarenja, dinastičkih sukoba, ali sve to svetlosnim godinama daleko od fiksacije na zlokobnog „unutrašnjeg neprijatelja”.

Iz skice današnjeg konteksta jasno je da se ne treba nadati bitnim promenama posle novih izbora. U razvijenim demokratijama izbori se održavaju na četiri godine, upravo da bi vlada mogla da izađe iz permanentne kampanje i da se bavi srednjoročnim strateškim i razvojnim ciljevima. Izbori se raspisuju prevremeno samo u slučaju političke krize, ili zbog resetovanja i hvatanja zaleta za još važnije reforme. Nema ih u najavi.

Na koncu, izgleda da za lepše perspektive ipak treba čekati neki drugi izborni ciklus, s novom logikom, novim vrednostima i, možda, novim ljudima.

Programski direktor CIRSD-a