Pradedovska krv

Sava Prokić je slavio Svetog Savu. Zbog toga je i kršten tim imenom. Imao je tri sina – Obrena, Sibina i Miloja, tri snahe i porod od po troje dece od svakog sina. Sa njim i sa baba Simkom u Prokića zadruzi u selu Ljubičevac podno Rudnika bilo ih je sedamnaestoro.

Živeli su u dve kuće. Jedna dolma sa ognjištem i velikim odžak kalkanom na sredini, a druga na kamenom podrumu, sa komkom, gostinskom i dve male devojačke sobe, u koje jedva staju kreveti i mladenački kuferi –gde ženska čeljad slaže najbolji vez, štrikeraje i kao sneg beli lan. Na perdi prozora su melezne mirisne dunje i, ostavljen da prezimi – pelcer muškatle u glinenim saksijama. Preko kufera prebačene su najlepše čerge po kojima su prosuti suvi cvetovi lipe i kamilice, crvene bordo bobice šipka, kresta zaklanog petla, guta dlake steone krave uvezana u crveni konac – i prvi iver od hrastovog badnjaka. Zbog plodnosti i verovanja da će udavače tako oterati kletve i postati dobre supruge i majke.

U ćoškovima gostinske sobe sa minderlucima i kredencima ukrašenim rezbarijama i obojenim staklom – uredno su poređani jedan uz drugi vojnički kuferi muških glava u zadruzi. U njima su bukvice, medalje iz turskih ratova, čaure mauzera i požutele kućevne tapije, svečani čojani prsluci, bele vezene košulje i pletene čarape sa ranflom koje se nose kad je crveno slovo i kad se krene u rat.

Ikona Svetog Save je na glavnom duvaru gostinske sobe iza kandila koje visi zakačeno na bakarnom ekseru. A ispod nje, kao najskuplja stvar u kući – stoji šivaća mašina „singer 29 k”, do koje je Sava 1909. došao zamenom za dve sprasne krmače na mavrenom pijacu u Beloševcu kod Kragujevca. Sem za Svetog Savu, Božić i Vaskrs, veliki slavski astal je uvek naslonjen uza zid, a na njemu, između plehanih kanti sa svinjskom mašću i drvenih kačica sa medom – leže venke sa grožđem, prekrivene orahovinom i sasušenim bosiljkom.

Gde je Sava Prokić držao kapital, kajzer dukate, velike papirnate novčanice Obrenovića i Karađorđevića od kojih se mogao napraviti dobar fišek i mesingano srebrne kovanice novčića osvajačkih monarhija koje su volele srpsko ropstvo – to niko nije znao. Ni najstariji sin Sibin. Znalo se da ih čuva u nekom od duvara. Ili u malteru sa siljkama u skorelom blatu na plafonu ispod noseće grede, ili iznad glavne talpe na koju je naslonjen kućni prag. A zasigurno, ponekad i iza velikih naćvi za brašno u magazi – ispred koje je zaklonjen malom nadstrešnicom od ćeramide Sava spavao od Đurđevog do Mitrovog dana. Dok ne udare prve slane i dok se iz planinskih jaruga i vododerina ne oglase kurjaci.

Da ima koliko hoćeš mleka, sira, kajmaka i surutke – u domazluku je bilo uvek najmanje pedeset ovaca, skoro isto toliko koza, a nikad manje od deset krava. Puštenih po pašnjacima na rudničkim obodima ispod kojih su u izobilju žuborila grotla zdrave izvorske vode. U velikoj i raspilavljenoj okućnici oivičenoj plotovima – nije mogla da opstane ni travka od kljunova pileži, stotine kokošaka, gusaka, plovki i ćurki. Koje svakodnevno u vrtoglavom naletu kandžama skoptišu i napadaju rudnički orlovi nakon što u statičnom mlataranju krilima sa nebesa preteći skroziraju celu Prokića avliju, koja vrvi od prasadi što riškaju po blatnim virovima pored torova iznad kojih su stogovi lisnika i trske. A ispod suldrma i na tavanima iznad štala – seno, konolja, pasuljevina i slama u kojoj se u proleće ležu lastavice. Opojni mirisi sasušene poljske trave šire se čim se u plast ubode vilama, dok se gladni konji propinju i njište čekajući zob, koje Sava stavlja u amove samo kad silazi u Stragare na pijac – ili na crveno slovo. Onako, da se u fijakeru provoza po Ljubičevcu.

Tako je bilo nekad. A danas? Ponovo je Sveti Sava. U nekadašnjoj Prokića zadruzi u Ljubičevcu, tamo gde je bujao život, više nema ko da se prekrsti i upali slavsku sveću. U avetinjski praznim odajama stare domaćinske kuće legu se slepi miševi, a tvorovi rovare po gomilama ptičijeg izmeta i izdižu sa podova satrulu hrastovinu stogodišnjeg patosa. Dok se Sava prevrće u grobu – naslednici njegovog prezimena, krvi i njegovih šuma, pašnjaka i njiva – rasuti su po svetu u kojem su nestali i iščilili.

Od muških glava – jedan Obrenov unuk je penzionisani nastavnik opštetehničkog obrazovanja u Subotici, oženjen je Mađaricom, ali veru nije promenio. Ne slavi u kući, ali za Svetog Savu nosi kolač u pravoslavnu crkvu. Drugi je bio vojno lice. Sada živi sam u Bloku 45 na Novom Beogradu i povremeno na buvljaku drži tezgu šrafovske robe. Sibinovi unuci su po belom svetu, jedan je konobar u San Dijegu, a drugi u Švedskoj ima farmu polarnih lisica. Prvi je oženjen Indonežankom, a drugi Kmerankom koja je pobegla od režima Pola Pota. Milojev porod je zadesila zla sreća. Jedna ćerka je šezdesetih godina prošlog veka poginula kada je brzi voz naleteo na autobus kod Male Krsne, a sin jedinac je pod nerazjašnjenim okolnostima stradao na prekookeanskom brodu gde je radio kao pomoćnik kuvara, negde na plovidbi za Argentinu. Makar se tako čulo. Navodno, okliznuo se na mokroj palubi i pao u okean. Dve Savine praunuke žive u Beogradu. Jedna radi u salonu za negu kućnih ljubimaca i povremeno švercuje donji veš i pidžame iz Turske, a druga je avanzovala u politici. Neki kažu da je povremeno viđaju i na televiziji.

Sava Prokić ima dvanaest čukununučića – koji ne znaju gde je Ljubičevac. Jedan od njih nosi čukundedino ime. Nedavno se „proslavio”. Crne hronike u gotovo svim novinama izvestile su da je u obračunu narkomanskih klanova u sačekuši na Zvezdari pucao na izvesnog kontroverznog biznismena koji je uzvratio paljbu. Tom prilikom mladi Sava je prolio pradedovsku krv. Ranjen je u butinu – Svetog Savu dočekaće u bolnici.

Glumac, reditelj i scenarista