Stradanje Srba u Vojnoj krajini

Knjigu „Pismo Petru Kočiću i još ponekome” Anđelka Anušića, objavio je „Službeni glasnik”. Sve priče u ovoj zbirci, ističe Nikola Vujčić, možemo da shvatimo kao istorijski i intertekstualni citat proze Petra Kočića, odnosno Kočićeve nacionalne borbe i nacionalnog stava. U svim pričama, u različitim vremenskim periodima, od austrougarskih do kraja 20. veka, prikazano je stradanje Srba na prostorima Bosanske Krajine, u tragičnim situacijama rata i mira, okupacije i prisile, genocida i rata. Svaka od priča je posebna celina, a sve ih objedinjuje tragična srpska sudbina i specifični karakteri i životne priče.

Tema Granice, one istorijske Vojne krajine, naglašava Slavica Garonja Radovanac, malo je prisutna u našoj svesti, a još manje zastupljena u srpskoj književnosti. Ta, ne samo geografska već i istorijska osa srpskog naroda, u kojoj je tokom pet vekova živelo više Srba nego u matici Srbiji, do danas je ostala nedonošče, kako srpske istoriografije, folkloristike, tako i savremene književnosti, a tek odnedavno i pojedinačnim pregnućima savremenika (naučnici, pesnici, i prozni pisci) oni „donkihotski” pokušavaju da je učitaju u našu tradiciju i savremenu kulturološku svest. Takođe, Granica kao topos, kulturološki simbol postojanja (i nestajanja) srpskog naroda na njenom prostoru, kao pojam večite nesigurnosti i ratne opasnosti („zakrajinilo” kaže na jednom mestu i Andrić), iskrsla je i postala naša važna tema (istorijska, folklorna, književna) – paradoksalno, tek onda kada srpskog stanovništva – baštinika bivše Vojne krajine na tlu današnje Hrvatske – od 1995. godine kao naciona na tom prostoru više nema.

Srpski književnik Anđelko Anušić, plodan i višestruko nagrađivani autor, kaže Aleksandra Đuričić, predstavlja nam novu knjigu svojih priča posvećenu „postradalim i preživelim krajiškim Srbima u hrvatskim vojnim operacijama ’Maestral’, ’Bljesak’ i ’Oluja’ – o dvadesetogodišnjici izgona”. Već ovakva posveta usmerava čitaoca na ton i tematiku priča, ispričanih bogatim jezikom i stilom koji nas podseća na debarski ikonostasni drvorez. Ali, u tim zarezima finih ili grubih sečiva u drvenu supstancu otkrivamo krv i suze izgnanih u čije ime Anušić govori. Barokno raspričani jezik, čuvar zaboravljenih i sve manje korišćenih reči stoji nasuprot svakodnevnom sporazumevanju i ogoljenom vokabularu koji smo sve više prinuđeni da koristimo kako bi nas drugi, naročito mlađi, razumeli. Obilje reči, kovanica i metaforičnih imenica koje Anušić koristi ne prelazi u manirizam niti se otiskuje na klizavi teren gomilanja konstruisanih, izmišljenih reči koje srećemo u rukopisima nekih cenjenijih književnih savremenika. Nasuprot njihovom literarnom postupku, ovde imamo obilje, raskoš reči otrgnutih od zaborava, u širokom rasponu od pesme, veselja i pošalica do jauka i poslednjih uzdaha.

Prostor zapadnih oboda Balkanskog poluostrva, tačnije topos Granice, zapravo topos Vojne krajine, život i borba srpskog naroda s obe strane Une i Drine, njegov usud i stradanje kroz razne faze istorijskog vremena, objašnjava Anđelko Anušić, hronotop je njegovih pripovedaka u ovoj knjizi. U fokusu je legendarni deo te Granice, tog krajiškog podneblja, koji se naziva Suva međa, toponim koji je dobro poznat u savremenoj istoriji, našim i evropskim  istoričarima, jer je ono što se tu događalo potresalo korenito zvaničnu Evropu, remeteći joj planove koji su imali u veze sa trajnom geopolitičkom i geostrateškom prekompozicijom Balkana i krojenjem sudbine srpskom narodu, u čemu su, vidimo to danas, na našu žalost, i uspeli.

Od tada do danas, dodaje Anušić, Drina kao veštačka granica teče, ponekad u znaku nerazumevanja, a ponekad, nažalost, i u znaku raskolništva infiltriranog spolja, posred našega nacionalnog bića, deleći neprirodno naš narod na onaj sa zapadne i onaj sa istočne strane ove reke, na „hrvatske” i „bosanske” Srbe, što je samo umnožilo našu opštu nesreću, ali i nesreću drugih naroda koji žive  u dubini tog pograničnog pojasa.