Ujedinitelj opozicije kao Halejeva kometa

U pokušaju da pronađu recept za ujedinjenje proevropske opozicije koja bi možda smogla snage da smeni Vučića s vlasti, Pajtić i Tadić su lansirali ideju okupljanja oko nestranačkog lidera. Vođa sadašnjih demokrata je poručio da prihvata ideju bivšeg predsednika DS-a i šefa države da nosilac zajedničke izborne liste bude vanpartijska ličnost, ako je to put do smene vlasti.

Za sada nema ni najava ko ima kapacitet da pomiri opozicione redove, a da istovremeno sačuva dovoljno energije da se suprotstavi Vučiću.

Sudeći po novogodišnjem istraživanju „Politike” i Faktor plusa, sve da i sam Novak Đoković stane na čelo opozicije, pitanje je da li bi im pomogao. Na hipotetičko pitanje da li bi glasali za svetski reket broj jedan ako bi se kandidovao za predsednika Srbije, 21 odsto ispitanika reklo je da bi sigurno glasalo za njega, a 36 je odgovorilo sa „možda”.

Politički analitičar Vladimir Goati kaže da je u teoriji sve izvodljivo, ali pojavu pravog ujedinitelja opozicije poredi sa mogućnošću da se neočekivano pojavi Halejeva kometa.

„Ona se u proseku vidi jednom u 76 godina i mnogi mogu da je posmatraju jednom u životu, a malo ko dva puta, osim ako ozbiljno ne iznenadi. Politika je u tom smislu kao astronomija. Ali su minimalne šanse da neki ’razoružani prorok’ bez ’partijske armije’ učini nešto, kako je to u knjizi o Lavu Trockom opisao Isak Dojčer. Takav prorok na kraju može da završi negde u Meksiku, daleko od prave političke borbe”, kaže Goati za „Politiku”.

Međutim, za analitičara i urednika „Nove srpske političke misli” Đorđa Vukadinovića ideja da nestranačka ili ne toliko eksponirana stranačka ličnost uspešno stane na čelo opozicije, i to ne samo one građanske, nije tako nerealna. Ali to bi pre svega moglo da se odnosi na neke buduće predsedničke izbore, dok je u slučaju parlamentarnih mnogo teže izvodljivo.

„Do predstojećih republičkih izbora to je teško i zbog roka i zbog toga kako bi se novi kandidat uveo u celu priču. Ali se treba setiti predsedničkih izbora pred 5. oktobar 2000. Bez obzira na to što Vojislav Koštunica nije bio nestranačka ličnost, nije bio mnogo politički umešan. Opozicija je bila možda i rascepkanija i u težem položaju nego danas, pa je odnela pobedu”, kaže Vukadinović za „Politiku”.  

Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta u penziji, veruje da je teško reći koliko je ostvariva ideja o vanpartijskom ujedinitelju i pita zašto bi neko ko se prethodno nije stranački angažovao prihvatio da sada predvodi i miri više opozicionih kolona.

„Čak i da postoji takva ličnost, pitanje je da li bi je prvo trebalo ubediti da zaigra za račun svih njih. Mislim da je generalno jedan od problema opozicije to što ne menja ljude koje gledamo i po više od 20 godina i koji su do juče govorili najružnije jedni o drugima. A sada ih opet gledamo kako zajedno traže dogovor. Nije u pitanju samo kompromitovanost nego i zamor javnosti od njih. Možda bi se sutra i taj koji bi pokušao da ih ujedini brzo umorio od njih”, navodi Srbijanka Turajlić za naš list.

Veoma kritičan prema opoziciji je Nebojša Krstić, nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji kaže da mu je izjava Bojana Pajtića o nestranačkoj ličnosti „prihvatljiva”.

„Slažem se i mislim da bi svaki slučajni prolaznik bio bolji lider novog DOS-a, i od Pajtića i od svih drugih predvodnika opozicionih stranaka i pokreta koji se ovih dana okupljaju”, poručuje Krstić za naš list.

Vladimir Goati podseća da je pre početka sastanaka opozicionih lidera upozoravao kako nije moguće da oni „čiji je ego toliko veliki koliko je mala njihova trenutna podrška u biračkom telu” postignu dogovor oko toga ko će biti lider.

„Nestranačka ličnost teorijski bi bila dobar lek za te sujete, ali deluje kao da bi mu krajnji domet bio da sazove jedan sastanak, pre nego što se tu posvađaju i sve se raspadne. Primer je crnogorska opozicija, koja je isto tako jalova i bez dogovora u odnosu na vladu. Nije uspeo da im pomogne ni Miodrag Lekić”, podseća Goati. 

Đorđe Vukadinović ipak veruje da u regionu, ali i Evropi, postoje primeri uspešnog ujedinjenja oko neke ličnosti koja nije politički aktivna. On izdvaja slučaj Simeona Drugog, bivšeg bugarskog cara koji se posle 2000. vratio na vlast kao premijer, ali i Mira Cerara u Sloveniji.

„I hrvatski Most je donekle slična priča. Recept je da ta osoba bude relativno poznata u javnosti, ali ne da ima neku zapaženu dnevnopolitičku ulogu i, na sve to, da režim ne može brzo da ga ukalja. U tom smislu u Srbiji nema baš mnogo kandidata u Srbiji. U javnosti svojevremeno jeste pominjan ombudsman Saša Janković i on bi teoretski to mogao da bude, ali bi isto tako to mogla i Sanda Rašković Ivić, kao neka vrsta novog Koštunice, pa i Vuk Jeremić”, ubeđen je Vukadinović.

Za Srbijanku Turajlić Saša Janković jeste ličnost koja je dokazala da ima integriteta i da je nesumnjivo popularan, ali jer pitanje da li bi on sada pristao na ponudu opozicije i sa kojim motivom.