Esnafski pritisci preopterećuju učenike

Ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđanu Verbiću nije lako. Odavno je pod baražnom vatrom. Nastavnici traže veće plate, pritiskaju ga štrajkovima, platni razredi kasne, ministar finansija Vujović je škrt; učenici se žale na prevelik broj nastavnih časova; tegle preteške rančeve prepune suvišnih radnih svezaka i raznih zbirki. Verbić predlaže da se smanji broj obaveznih nastavnih časova, ali trpi snažne esnafske pritiske i ujedinjeni otpor svih tradicionalnih verskih konfesija. Svi se slažu da đake treba rasteretiti, ali pod uslovom da se u njihove časove ne dira.

Opterećenje učenika se definiše kao ukupnost fizičkih i psihičkih napora koje ulažu u vremenskoj jedinici. Svaka aktivnost, pa i nastavna koja je prvenstveno misaona, podrazumeva intelektualno, emotivno i telesno opterećenje. Pogrešno se misli, postoje čak i takve nastavne koncepcije (pedocentrizam), da učenike uopšte ne treba opterećivati, da škola treba da bude samo zadovoljstvo, zabava i spontana aktivnost organizovana jedino prema interesovanjima učenika. Opterećenje je neophodno pod uslovom da je optimalno.

U razvojnoj psihologiji postoji zakonitost da se brže i celovitije razvijaju oni pojedinci koji uče planirano i sistematično od onih koji to čine spontano. Čuveni ruski psiholog L. S. Vigotski je isticao da je pogrešno čekati da se kod učenika potpuno razviju neke saznajne funkcije pa tek onda tražiti od njih da savlađuju odgovarajuće nastavne sadržaje. On je isticao da učenje treba da bude vučna snaga koja će dovesti do novih misaonih oblika.

Pored ovog kvalitativnog postoji i tzv. kvantitativno opterećenje koje se meri brojem nastavnih predmeta i sedmičnim brojem nastavnih časova. Kvantitativno opterećenje u našim školama nije optimalno nego je preopterećenje s tendencijom povećavanja. Nesporno je da promene u društvu i obrazovanju treba da idu ruku pod ruku, ali je očigledno da između tih promena postoji poveliki jaz. Pošto je kod nas donošenje nastavnih planova i programa centralizovano, adresa na koju treba uputiti kritiku je država kojoj nije lako da odoli pritiscima za uvođenje novih predmeta i sadržaja, a radna sedmica nije na lastiš pa ne može da se produžuje. Postavlja se, na primer, pitanje da li je građansko vaspitanje kao nastavni predmet neophodno. Postojali su i predlozi da se zdravstveno vaspitanje, seksualno vaspitanje, saobraćajno vaspitanje, ekološko obrazovanje i domaćinstvo konstituišu kao posebni predmeti. Iz nastavnog plana se ne isključuje ništa nego se samo dodaje. Zar pomenuti sadržaji ne mogu da se savlađuju u okvirima fundamentalnih predmeta – jezika, maternjeg i stranih, prirodnih nauka, matematike, fizike, hemije, biologije i fizičke kulture? Nekim interesnim grupama ne odgovara takav pristup, a ako se njima udovoljava dovodi se u pitanje osnovna funkcija škole – da pomaže intelektualni razvoj učenika.

Zakonom o osnovnom obrazovanju precizirano je da đaci u prvom ciklusu mogu da imaju do 20, a u drugom do 25 časova sedmično. Tome treba dodati čas razrednog starešine i još neke obavezne aktivnosti. Poznata je Lerdova tablica kvantitativnog opterećenja prema kojoj desetogodišnji učenik treba da ima 11,5 sati za spavanje, osam sati slobodnog vremena za druženje, obedovanje, sport, odlazak u školu i dolazak iz nje, a za nastavu i domaći rad ostaje 4,5 sata. Međutim, nastava i druge školske obaveze oduzimaju više vremena nego što je to normalno. Kad se tome dodaju i domaći zadaci, proizlazi da je učeničko radno vreme (ovo se naročito odnosi na starije učenike osnovne škole i srednjoškolce) duže od radnog vremena zaposlenih.

Profesor u penziji