Crteži samoukog vizionara

Merdad Rašidi ima posebnu tehniku. Prefinjene poteze olovkom vuče poput veza, nekad sitnijeg nekad krupnijeg, pletući oblike antropomorfnih, floralnih i zoomorfnih formi, u kombinaciji sa kaligrafskim pismom. Prva samostalna izložba crteža ovog nemačkog samoukog umetnika iranskog porekla, do koje je došlo na predlog našeg Muzeja naivne i marginalne umetnosti, otvara se večeras u 20 sati u galeriji „Haos” i reč je o drugoj po redu postavci nekog stvaraoca marginalne umetnosti posle Ilije Bosilja kojem je ovaj izložbeni prostor otvorio svoja vrata.

Prateći korene iz kojih potiče kao i svoj život van rodne zemlje, album crteža ovog samoukog vizionara, kako nam saopštava Nina Krstić, istoričarka umetnosti i autorka teksta u katalogu izložbe „Crtež kao molitva”, predstavlja svojevrsni dnevnik nastao u periodu od 2006. do 2015. godine, kada je Rašidi i počeo da se bavi crtanjem.

– Iako je u svet umetnosti uplovio tek 2006, već je postigao uspeh u svetu, prepoznat je i cenjen. U okviru izložbe 16. Bijenala naivne i marginalne umetnosti, održane 2013. u Domu Vojske Srbije, ovom talentovanom umetniku dodeljena je Velika nagrada za likovna ostvarenja u oblasti marginalne umetnosti. Ovom izložbom ostvarena je i njegova velika želja da baš u ovom beogradskom prostoru predstavi svoj rad. Neobuzdane i neočešljane misli potomka velike persijske kulture ucrtane su u njegove radove iz kojih isijavaju snaga i meditativnost. To su dnevnički rukopisni zapisi, šifrovane poruke, sublimirani izrazi umetnikovih emocija – objašnjava Nina Krstić.

Dodajući da sirovu umetnost samoukih stvaralaca nije uputno definisati, jer predstavlja specifičnu mentalnu energiju kojom upravlja nagon, naša sagovornica ističe:

– On pripada grupi snažnih individualista koji se opiru kandžama dominantne kulture. Njegova uobrazilja je neukroćena, on ne prihvata vaspitanje, nošen snagom svog instinkta daje nam na poklon svoj duhovni seizmograf. Udaljavanjem od uobičajenih kulturnih obrazaca on stiče nezavisnost i razvija radoznalost za novim oblicima likovne osećajnosti.

Naš gost rođen je 1963. godine u Sariju, u Mazandaranskoj pokrajini na severu Irana. Još u ranoj mladosti, napustio je rodnu zemlju i kao dvadesetogodišnjak se nastanio u Erkratu u Nemačkoj, gde je ostao da živi do danas. Prvi put izlagao je samostalno 2012. u Dizeldorfu, a potom i u Erkratu, zatim na postavkama u Parizu i drugim gradovima Evrope. Iako je studirao novinarstvo u Moskvi zanimljiv događaj naveo ga je da počne da crta.

– Dečački san o slikarstvu ostvario sam slučajno, kada sam u šetnji sa bratom, koji je umetnik, zatekao dve dame koje su u okviru jednog projekta nagovarale prolaznike na ulici da počnu da crtaju. Obratile su se i nama, brat i ja smo pokušali i tako je počelo.

Njegovi crteži često su metafora usamljenosti ali i uzvišenog sna osobe koja živi, na neki način, u duhovnom i fizičkom egzilu. Ono što se na njima posebno ističe jeste žena – kao svevišnje stvorenje, stvoriteljica, ljubavnica, večita muza.

O ženi, kao centralnom motivu koji je posebno oslikan u njegovoj arabeski linija, Rašidi govori ovako:

– Moj odnos prema ženama u vezi je sa starom iranskom kulturom i civilizacijom, koju je dolazak islama veoma oštetio. U starom Iranu i Persiji žene su imale ista prava kao i muškarci, žene su se nalazile i na čelu države. Sve je krenulo da se menja od 1979. i Islamske revolucije u Iranu. Kod mene provejava nostalgija za onom pozicijom koju žene zaslužuju. Voleo bih da se ženama u Iranu vrate prava koja su nekada imale.