Ćirilica na infuziji srpskog inata

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava“, „Službeni glasnik RS”, br. 98/2006, Ustav Republike Srbije, član 10.

Osnovno obrazovanje u Srbiji uključuje tri pisama – ćirilicu, „srpsku” latinicu i latinicu koja je u upotrebi u zapadnjačkim jezicima. S druge strane, iako je ćirilica Ustavom određeno zvanično pismo Republike Srbije, neretko se možemo susresti sa zaobilaženjem ovog pravila kad to ne bi trebalo da se dešava.

Kada je pismenost naroda u pitanju, sudeći prema statistici (popis iz 2011) od 6.161.584 stanovnika starija od 15 godina 2,7 odsto su bili bez školske spreme, 11 odsto s nepotpunim osnovnim obrazovanjem, 20,8 odsto sa osnovnim, 49 sa srednjim obrazovanjem, dok je 5,7 procenata bilo sa višim, odnosno 10,6 sa visokim obrazovanjem.

Stopa (ne)pismenosti, porast upotrebe digitalnih medija, neinformisanost, nacionalna i politička podeljenost samo su neki od faktora koji utiču na upotrebu ćirilice. Prognoze gospodina Vasilija Kleftakisa, koje iznosi u svom radu „Zatiranje srpske ćirilice – plan ili slučaj“, nisu najpovoljnije. Poređenje udela ćiriličnih novina i časopisa u 1946. i 2011. godini pokazuje da je procenat spao sa 73 na 30 odsto, te je gospodin Kleftakis zaključio da će ćirilica „izumreti“ do sredine 21. veka!

No, ne klonimo duhom! Ko bi bolje prodrmao uspavanog pastira tradicije, ako ne prvi sused!? Setimo se kako su mnogi mediji izveštavali o svojevrsnoj „packi” Evropske komisije Hrvatskoj kada su u Vukovaru rešili da uklone dvojezične table. Moguće je da guram nos gde mu nije mesto, ali valjalo bi reći da spor oko pisma, na bilo kom nivou, nije kao, recimo, kavga između Vuka Karadžića i Joakima Vuića – Vuk sprovodi reformu, a Joakim se protivi, pa se čarkaju i podbadaju kad god se i vide i ne vide.

Kad se pogleda s druge strane, ni latinica u Srba nije što je nekad bila. Jašta, tu je ona, rasprostranjena kroz sve generacije, u prvom razredu se više ne uči kosa-tanka-uspravna-debela, frcokla ovde – frcokla onde, sveske s velikim i malim linijama se ne koriste, no se deci u ruke tutnu blanko sveske i hemijske; oba se pisma pretrče, otaljaju, a kad se ne gleda u sveske, gleda se u računare, telefone, tablete – u latinično pismo bez kukica ili kvačica – kako već volite da ih zovete. I, šta dobijamo, čemu roditelji i učitelji uče decu? Ako bi se banalizovalo i svelo na jednu rečenicu – „ošišana“ latinica koja ne poznaje jednačenje suglasnika po zvučnosti, ne čuva tradiciju i kulturu... čuva SrBsku zemlju svetu... Kukala joj majka...

Katkad tek, tako, pokojom „packom” razbudi se neprikosnoveni inat srpski, pa malo iskeženo pokazuje zube, trepne nekoliko puta, kao na infuziji šećerne vodice u dijabetičarskoj komi, prozbori koju reč i usni ponovo. Pitanje je – da li će infuzijski trzaji inata potrajati duže od prognoze gospodina Kleftakisa... Ili... ?

Student žurnalistike