Snimanje bez visoke tehnologije pesmama dodaje magiju

Američki bend „Najt bits” (Night Beats), koji će večeras prvi put svirati u Srbiji, u beogradskom Kulturnom centru „Grad”, najlakše bi bilo opisati kao jedan od onih koji, zajedno s mnogim drugim mladim grupama u poslednjih nekoliko godina, oživljavaju psihodelični garažni rok. Jedina mana takvom predstavljanju jeste to što ne bi bilo potpuno ispravno.

Ne samo zato što je muzika ovog sastava mnogo složenija od toga i obuhvata razne druge stilove, nego i zato što priča o obnovi psihodelije i garažnog roka, koju proturaju muzički novinari, podrazumeva to da su ti žanrovi „vremenske kapsule”, nešto što je nastalo i iščezlo u šezdesetim godinama prošlog veka. Zapravo, oni su opstali i nastavili da se razvijaju, jedino što su tek sada opet došli do izvesne popularnosti, slaže se i Deni Li Blekvel, gitarista i pevač benda.

„Psihodelični i garažni rok je sve vreme tu. Više ljudi u poslednje vreme poteže te termine, ali ta muzika nikad nije bila nestala”, kaže Blekvel u razgovoru za naš list.

Na ranijim pločama imali ste pesme poput „Dial 666” ili „A Night with Nefertiti”, koje već i naslovima upućuju na psihodelični smisao za humor. Novi album zove se „Who Sold My Generation”, singl je „No Cops”. Šta vas je podstaklo na izraženiji politički ton?

Naša prva pesma „H-bomb” ima snažan politički naboj. I naš naredni singl „Puppet on a String” bio je otvoreno politički. Mi se zabavljamo u svemu što radimo, tako da ne vidim tu neku naročitu promenu.

Kad je šezdesetih godina počeo da se bavi politikom, rokenrol je ljudima razbijao iluzije o sistemu. Danas svi smatraju da ih establišment laže, ali ne osećaju da išta mogu da promene. Kakva uloga onda preostaje politički osvešćenom roku?

Rokenrol je samo još jedan način da se raširi poruka. Naprosto, slučajno je tako ispalo da je meni to omiljeni način da se ideja pronese što je moguće dalje. S njim se mogu povezati. Sve nas lažu i sve što možemo da učinimo jeste da pokušamo ljudima da prikažemo iskren stav i mišljenje i pružimo im dobar provod. Mi nismo politički bend. Imamo nešto da kažemo na gotovo svaku temu. U našim pesmama ima elemenata gospela, da li nas to čini hrišćanskim bendom?

Na prethodnim albumima struktura pesama bila je „rasklimanija”. Na poslednjem albumu instrumenti su češće „sliveni”, više „pumpaju” zajedno i zvuk je agresivniji.

Ta razlika u zvuku možda je rezultat toga što nam je Robert Levon Bin iz benda „Black Rebel Motorcycle Club” pomogao na ovom albumu svirajući bas. Ali, „Burn to Breathe” jedna je od „najrasklimanijih” pesama koje smo napravili.

Albume pravite brzo, tako što svirate u studiju kao da nastupate uživo i snimate to direktno na traku. Ne služite se tehnološkim trikovima i dosnimavanjem da biste sve doterali. Doprinosi li to onoj suptilnoj napetosti vaših pesama?

Svakako im dodaje magiju. Napetost? Možda. Možda i ne. Traku smatram luksuzom.

Delili ste pozornicu s nekim od velikana, poput Rokija Eriksona. Ko vam je i dalje na spisku želja?

Većina njih je, nažalost, mrtva. Ali, „Outkast”, „Jesus and Mary Chain”, „Tinariwen”... s njima, ali i s mnogim drugima, bilo bi neverovatno svirati.