Od usta do usta

Pre tačno dve godine, u februaru 2014, sedim u nekom većem društvu nakon što se lepo pojelo i popilo. Vreme je predizborno, pa su i teme predizborne. Od desetak ljudi, za pola bih rekao da su bivši belolistićari koji su se pokajali pa agituju za Demokratsku stranku. U drugoj polovini uglavnom su bivši „čedisti”, sadašnji (odnosno tadašnji) „radulovićevci”. Svima je zajednički radikalni antivučićizam. U jednom trenutku za reč se javlja devojka u kasnim dvadesetim godinama, ambiciozna i obrazovana, koja se nedavno vratila s neke stipendije iz Zapadne Evrope i koja je sada razapeta između dva sveta. Karijerne težnje vuku je natrag na Zapad, a porodica, emocije, pa i neki nereflektovani (lokal)patriotizam, vežu je za Beograd. Ona izgovara kratki monolog čija je suština to da nju politika i političari ne zanimaju, a da je jedino što je zanima da se Srbija nepovratno „konektuje” na Zapad i da, u što je moguće kraćem roku, postane punopravna članica Evropske unije. Onda sam kratkom replikom izazvao njen dosta intenzivan bes. Rekao sam, naime: „Izvini, a zašto si onda ti protiv Vučića?”

Setio sam se ove pričice, ne toliko zbog činjenice da je vreme u Srbiji opet predizborno, nego zato što je vreme u Hrvatskoj postizborno. U tom kontekstu moram da priznam da me neobično zabavljaju žestoki napadi levičarske i građanske scene u Hrvatskoj na Zlatka Hasanbegovića, novog tamošnjeg ministra kulture. Hasanbegovića, naime, napadaju zbog „filoustaških sentimenata”, zbog stava da je današnja nezavisna Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom. Ta teza je, naravno, tačna. Ima nečeg debelo lažnog u naslanjanju na ZAVNOH bez svesti da kontekst ZAVNOH-a podrazumeva širi kontekst AVNOJ-a. Dobar deo današnjih napada na Hasanbegovića rezultat su nečiste savesti, odnosno prešutne saglasnosti hrvatske javnosti s misijom Franje Tuđmana da Hrvatska stekne nezavisnost kao „nacionalna država hrvatskoga naroda” (kao rezultat „tisućljetne nacionalne samobitnosti i državne opstojnosti”), što je, u krajnjoj liniji, faktički uključivalo i proterivanje najvećeg dela srpskog stanovništva.

Hrvatska utemeljena ZAVNOH-om bila je po definiciji deo jugoslovenske federacije i bila je takođe zemlja u kojoj su Hrvati i Srbi bili konstitutivni narodi („potpuno ravnopravni”), utemeljena na stavu da je, zajedno s hrvatskim narodom, srpski narod u Hrvatskoj „izvojevao slobodu i samoodređenje naroda Hrvatske”. Tuđmanov projekat odvajanja Hrvatske od Jugoslavije započeo je obespravljivanjem Srba, a nastavio se proglašenjem nezavisnosti. Najveći deo hrvatske političke javnosti, počevši od Račanovog SDP-a, za koji je 1990. godine glasao lavovski deo Srba iz Hrvatske, prešutno je Tuđmanu dao saglasnost za ostvarivanje tog projekta. Nipošto ovde ne bih nipodaštavao hrabrost i principijelnost hrvatske građanske opozicije Tuđmanu iz devedesetih godina prošlog stoleća, ali ta opozicija, uz najređe moguće izuzetke, ni u čemu nije dovodila u pitanje suštinske postulate Tuđmanove politike. Problematičan im je bio samo modus operandi. Nije u redu operetska autoritarnost, nije u redu pljačkaška privatizacija, nije u redu politika prema Bosni i Hercegovini, ali nezavisnost i „rešenje srpskog pitanja” – to se mora.

Posle Tuđmanove smrti krenulo se s friziranjem (novije) istorije. Indikativno je da se to desilo pod patronatom Stipe Mesića, čija je životna misija, po sopstvenom priznanju, bilo uništenje Jugoslavije, koji je početkom devedesetih govorio kako je u Drugom svetskom ratu Hrvatska dvaput pobedila, između ostalog i 10. aprila 1941. godine, što je mnogo „filoustaškije” od većine stvari zbog kojih se na Hasanbegovića diže kuka i motika. Na tragu pomenute Mesićeve izjave i Tuđmanove fantazme o „svenacionalnom pomirenju” stvoren je prividni konsenzus kako je univerzalno prihvatljivo da su partizani, antifašizam i jugoslovenstvo bili embrion nezavisne Hrvatske bez Srba. Hasanbegović se tu pojavljuje kao neki fantom iz horora za koga su svi mislili da je mrtav. On izgovara zaboravljenu istinu: jedini način na koji je nezavisna Hrvatska mogla da nastane jeste kroz potpunu negaciju baštine na kojoj je bila utemeljena Jugoslavija. On podseća da nezavisna Hrvatska nije stvarana na ideji bratstva i jedinstva. Uostalom, u njenom ustavu stoji kako se „zabranjuje pokretanje postupka udruživanja Republike Hrvatske u saveze s drugim državama u kojem bi udruživanje dovelo, ili moglo dovesti do obnavljanja jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku.” Ustavom se, dakle, Republika Hrvatska ograđuje i od teoretske mogućnosti „jugoslavenskoga državnog zajedništva (...) u bilo kojem obliku”. Bizarno je i pomisliti da je takva država mogla da nastane bez diskontinuiteta s Jugoslavijom i negacije svega na čemu je Jugoslavija počivala.

Prvoborci antimiloševićevskih protesta vole da kažu da ih današnja Srbija podseća na Srbiju devedesetih. Mislim da je paralela pogrešna. Današnja Srbija mnogo više podseća na – Hrvatsku devedesetih. Kao što je nezavisnoj Hrvatskoj ključni cilj bio da se utemelji kao što je moguće etnički čistija nacionalna država, te su stoga politička elita i javnost „ovlastili” Tuđmana da reši problem Krajine i Srba, u sveže nezavisnoj Srbiji cilj je da se postigne ista stvar, rešavanjem problema Kosova i Albanaca. Tuđman je uspeo da se reši Srba sačuvavši teritoriju. Pred Vučićem je mnogo nezahvalniji zadatak da faktički prizna kako se Srbija rešila Albanaca gubitkom teritorije. Nagrada će biti ulazak u Evropsku uniju.

U oba slučaja, ona „fina”, „građanska” elita savršeno je svesna misije koju za njih obavlja „mrski autokrata”. U oba slučaja oni odobravaju krajnji cilj, a gadljivo se mršte na modus operandi. Sabraća onih koji su Tuđmana kritikovali zbog odnosa prema medijima i kičastih uniformi, a ne zbog politike prema Srbima, danas kritikuju Vučića zbog odnosa prema medijima i stvaranja „kulta ličnosti”, a ne zbog temeljne orijentacije njegove politike. U oba slučaja, nečista savest ispoljava se, između ostalog, u histeričnom ismevanju „diktatora” koji suštinski sprovodi politiku koju oni podržavaju. U slučaju ismevanja Tuđmana i Vučića postoji čak i bizarna anatomska podudarnost na koju se najbesprizorniji među licemernim kritičarima strastveno fiksiraju. Reč je o ustima. Za pojedine „antituđmanovce” Franjo Tuđman je bio „krivousti ljigavac”, među „antivučićevskim agitatorima” ima nekoliko rasprostranjenih vulgarizama koji aludiraju na oblik njegovih usana, a među nadimcima kojima ga časte, „usnija” je još i najpristojniji.

Ima raznih priča o Srbima i Hrvatima, junačkih, tragičnih i smešnih, ali teško da je u istoriji bilo jadnije od ove što bi se mogla zvati Od usta do usta.