Treba li sklanjati ideološke spomenike

Studentsku zajednicu u Oksfordu mesecima je potresala jedna neobična kontroverza. Akademci su tražili da se statua Sesila Rodsa, britanskog kolonijaliste, koja se nalazi na zgradi Orijel Koledža, odatle ukloni budući da je reč o ličnosti čija je prošlost, iako je reč o dobrotvoru ove obrazovne ustanove, umrljana ozbiljnim i nesumnjivim vezama sa aparthejdom. Rodsov spomenik uklonjen je u martu prošle godine iz kampusa Univerziteta u Kejptaunu u Južnoj Africi, nakon slične studentske akcije, što je bio zamajac za inicijativu u Velikoj Britaniji. Iako se, kako prenosi „Dejli telegraf”, rasprava na kraju okončala tako što je ovaj koledž odbio predlog onih koji ga pohađaju, argumentacija koja se mogla čuti na obe strane nije zanemarljiva.

Grupa „Rods mora pasti” tvrdila je da je inicijativa za uklanjanje spomenika zdravorazumska i svakome jasno razumljiva – reč je o čoveku koji je bio „Hitler” Južne Afrike, jedan od arhitekata surove afričke društvene diskriminacije. Kako su navodili, bio je odgovoran za krađu teritorija u toj zemlji, za ubijanje starosedelaca i podržavanje režima nedopustivog radnog eksploatisanja u rudnicima dijamanata. Raskidanje sa takvom prošlošću bio bi civilizacijski iskorak.

Sa druge strane, među 800 stipendista Fonda Sesila Rodsa (ustanovljen je 1902, nakon što je darodavac preminuo) bila su imena poput Tonija Abota, bivšeg premijera Australije i Bila Klintona, nekadašnjeg predsednika SAD. Većina onih koji su ta sredstva baštinili bili su protiv izmeštanja spomenika jer bi to, za njih, bio čin „moralne taštine”. Štaviše, ideju da se obeležje skine sa zdanja koledža uporedili su sa onim što Islamska država radi u Siriji sa ostacima drevnih civilizacija.

Zvaničnici Oksfordskog univerziteta bili su umereni u komentarima. Smatrajući da je pokret „Rods mora pasti” pobudio pažnju javnosti kada je u pitanju istorija, sa kojom je korisno ponekad se konfrontirati, njihovo je stanovište bilo da niko ne može da se pravi da se istorija nije desila, a da bi bilo značajno za akademsku zajednicu ako bi se neko pozabavio arhivama i istraživanjem Rodsovog slučaja.   

„Njujork tajms” je, u međuvremenu, podsetio da je na tlu SAD postojalo nekoliko sličnih situacija u kojima su statue istorijskih ličnosti zbog njihovih nekadašnjih stavova i opredeljenja uklanjane i ističe jedan: sa prostora Univerziteta u Ostinu, država Teksas, sklonjena je velika skulptura Džefersona Dejvisa, nekadašnjeg predsednika Konfederacije, zagovornika ropstva, koja je bila postavljena 1933.

Slični, mada ne isti, slučajevi poznati su i u našoj sredini.

Tako je spomenik Josipu Brozu Titu uklonjen sa gradskog trga u Užicu i preseljen u dvorište Narodnog muzeja u tom gradu, dok je obeležje Borisu Kidriču iz Ulice kneza Miloša u Beogradu prebačeno svojevremeno na plato ispred Muzeja savremene umetnosti. Neke Titove biste završavale su i na buvljim pijacama – njih je pronalazio umetnik Dragan Srdić pa je neke do njih (radove Antona Augustinčića), uz pronađenu bistu Slobodana Penezića Krcuna (autora Sreten Stojanović), izložio nedavno na postavci „Kratki rezovi” u galeriji „Ozon”. U kontekstu postavke on ih je tretirao kao elemente materijalne kulture nekoliko razdoblja: jednog, u kojem su imali značaj predmeta normirane društvene identifikacije, drugog, u kojem su bili predmeti obračuna sa ideološkom prošlošću, i sadašnjeg, u kojem su sredstvo umetničke intervencije i vraćanja u polje javnosti onih sadržaja koji su iz njega brisani.

Postavlja se pitanje – Da li je umetničko delo uvek vredno nezavisno od toga ko je na njemu predstavljen i kom ideološkom miljeu pripada ili su razumljive neke od inicijativa za uklanjanje pojedinih spomenika?

Dragan Srdić odgovara:

– Mislim da umetničko delo apsolutno deluje samostalno van vremena, ideologije i društvenih okolnosti u kojima se nađe i mora da bude iznad svega toga. Bez obzira na to ko je na umetničkom delu. Jer, kada bi se tako vodilo računa o tome ko je predstavljen, onda devedeset posto grčkih i rimskih statua ne bi postojalo, ako bi se odlučivalo na taj način.

Za Zdravka Joksimovića, profesora na Fakultetu likovnih umetnosti i vajara, poznatog, između ostalog, i po skulpturama u javnom prostoru, kao što su spomenici Zoranu Đinđiću u Prokuplju i Isidori Sekulić u Topčiderskom parku, ovo je vrlo škakljiva tema.

– Pogotovo kad je u pitanju istorija i njeno tumačenje. Dešava se kada se promeni vlast i neke strukture, posebno kod nas, da se onda pojavljuju tendencije da se menja i istorija. Tako su i neki spomenici kod nas sklanjani sa jednog mesta na drugo. Često je teško razgraničiti vrednost umetničkog dela kao takvog od istorijske pozadine na koju delo referiše. Sa jedne strane, trebalo bi čuvati umetnosti od nasrtaja, dok bi sa druge, ako se neko baš ogrešio, trebalo zbog toga i da snosi posledice – smatra Joksimović.

Njegov kolega Gabriel Glid, takođe vajar i docent na Fakultetu likovnih umetnosti, kaže da spomenik uvek ima vrednost kao umetničko delo, ali da to ne znači da svako od tih dela zaslužuje da opstane.

– Retki su, naravno, primeri dela koja ne zaslužuju da ostanu u javnom prostoru. Mada ima i kontra primera spomenika koji su sklanjani, a nije to trebalo da se desi, kao što je slučaj sa Kidričem, koji je izuzetan primer i za sledeće naraštaje. Spomenička skulptura je memorijal na koji mi profesionalci gledamo drugačije, nego oni koji naručuju posao ili oni koji žive u nekom gradu ili ga posećuju da bi videli neku istorijsku ličnost. To je kompleksan problem – zaključuje Glid.