Na obuci samo dva odsto radnika obezbeđenja

„Vojska” radnika obezbeđenja koja ima oko 40.000 „pripadnika” zaposlenih ali i onih što rade na crno, do 1. januara 2017. godine morala bi da prođe obuku i dobije licencu za rad. Osim radnika obezbeđenja, licencu će morati da dobiju i firme koje se bave ovim poslom. Iako je vremena malo, odziv je slab: zahtev za obuku poslalo je tek oko 800 zaposlenih. Razloga, kako kažu, za to ima mnogo.

– Obuka traje 18 dana i košta oko 20.000 dinara, a tome treba dodati još 7.500 dinara za polaganje stručnog ispita u MUP-u. Taj novac, u najvećem broju slučajeva, izdvajamo mi i to od plata koje se kreću oko 20.000 dinara. Da bi završili obuku moramo i da uzmemo neplaćene slobodne dane ili odmor – priča jedan od radnika.

Pripadnici obezbeđenja najviše se plaše da ova obuka i uložena sredstva kasnije neće uticati na debljinu njihovih novčanika.

– Kažu da moramo da imamo licencu ako hoćemo da se bavimo ovim poslom i da će nam to posle omogućiti da biramo firmu u kojoj ćemo moći da radimo. Ali šta ćemo imati od te licence, ako će nam plata i dalje biti malo veća od minimalca – napominju zaposleni i naglašavaju da obuka naročito, samoodbrana, teško pada službenicima koji su stariji.

Na osnovu Zakona o privatnom obezbeđenju obavezujuće je da pravna lica, odnosno firme, proces licenciranja završe do kraja ove godine.

– Imajući u vidu specifičnost obuke i dužinu trajanja, koja u proseku mora da se savlada za najmanje 17 dana i da se za to vreme prođe 101 čas prakse, 66 časova teoretske nastave i 35 samoodbrane bez oružja, firme koje žele da se bave poslovima obezbeđenja taj proces su već odavno morale da počnu. Obaveza firme da bi se licencirala jeste da ima najmanje deset zaposlenih koji su prošli obuku i položili stručni ispit. Taj posao je potrebno obaviti što pre, jer službenici ne mogu u isto vreme i da rade i da idu na usavršavanje. Oni se obukom moraju baviti posle posla, što je izuzetno naporno, ali izgleda i ne isplativo jer u većini slučajeva moraju sami da daju novac za sve troškove – objašnjava Zoran Milićević, sekretar Udruženja za privatno obezbeđenje.

On naglašava da se pohađanje „praktične i teoretske nastave” mora usaglasiti i sa centrima za obuku, koji ih u Srbiji ima 74, a ovlašćenje za njihov rad važi samo za grad u kome se centar nalazi.

– Udruženje je uspelo da organizuje i susret nadležnih iz Ministarstva rada, poslodavaca i predstavnika sindikata. Mišljenje ovog ministarstva, koje nije obavezujuće, jeste da bi poslodavac bio taj koji bi trebalo da plati obuku svojih zaposlenih. Za razliku od njih poslodavci ali i neki pravnici smatraju da obuku treba da finansira službenik obezbeđenja. Stručni ispit prema nekim odredbama zakona može da plati poslodavac, a može i radnik. Poslodavci se pravdaju da u zakonu piše da ukoliko je radnik zaposlen i dođe do promene procesa rada, zbog čega mora da prođe obuku, onda taj deo usavršavanja plaća poslodavac. U ovom slučaju se proces rada ne menja, pa poslodavci to koriste kao izgovor da ne plaćaju obuku licenciranja – kaže Milićević i dodaje da pri tome zanemaruju Zakon o radu i jednu odrednicu o uvođenju novog načina i organizacije rada.

On smatra da će firme sa najvećim brojem zaposlenih pokušati da izađu u susret svojim radnicima i da će se dogovoriti s bankama kako bi se dobili povoljni krediti da bi radnici mogli da plate obuku.

– Nosilac licence nije firma nego radnik. To znači da on s tom licencom može da bira u kom preduzeću će da radi. Firmama se i zbog toga ne isplati da finansiraju obuku radnika, jer se može dogoditi da radnik, ukoliko nađe bolje uslove napusti poslodavca, iako ga on posebnim aneksom može obavezati da u ugovorenom roku to ne uradi – napominje Milićević.