Moje prvo pijanstvo u Kanadi

Prvo pijanstvo u Kanadi. Prijatelji su nas pozvali u šetnju dolinom reke Kapilano. Kapilano reka izvire podno planina u Severnom Vankuveru i svojim tokom juri kroz urbanizovanu divljinu ovog grada, konačno se ulivajući u Tihi okean u blizini Lajons gejt mosta. Prijatelji iz Kukvitlama pokupili su nas kolima u jedno subotnje jutro okupano suncem iz našeg stana u Nju Vestminsteru i povezli nas do Kapilano uzgajališta lososa. Tu smo se sastali sa drugim prijateljima koji žive u centru Vankuvera na Vest Endu. Dan je bio prelep, sunčan, a svež. U senovitim delovima kanjona Kapilana, mrzlo je. Veselo smo grabili uz uspone i spuštali se niz nizbrdice drvenim mostićima.

Slikali smo se pored stogodišnjih stabala pacifičkih četinara i pratili tok Kapilano reke koja je usekla duboki kanjon strmih litica. U parkovima u Vankuveru, staze su često urađene u vidu drvenih platformi po kojima se hoda, izdignuto od tla. Vrlo je slično mostićima na Plitvičkim jezerima u Hrvatskoj. Kružnom stazom prošli smo i pored Kapilano brane koja podupire južni obod vodene mase istoimenog jezera.

Šetnju smo završili na istom parkingu sa kojeg smo i krenuli, pored uzgajališta lososa, tzv. hečerija (hatchery). Ovakva uzgajališta koja, imaju za cilj uvećavanje populacije lososa na Pacifičkoj obali, česte su u parkovima u čitavoj okolini Vankuvera.  Nas  šestoro smo bili zainteresovani da nastavimo druženje i posle završene šetnje. U međuvremenu je otoplilo. Neko je predložio da se ode u „Starbaks” na kafu, dok su prijatelji sa Vest Enda odbacili predlog, ističući previsoke cene kafe u lokalu, te predložili da svratimo do njih i tamo nastavimo druženje uz „domaću kafu”.

Svima se predlog dopao i uz usputno zaustavljanje u jednoj od bakalnica u Severnom Vankuveru, gde su naši domaćini kupili povrće, paradajz i male iranske krastavce, nastavili smo ka centru Vankuvera. Prešli smo Lajons gejt most, prošli kroz čuveni Stenli park, oazu divljine u samom gradu i, prateći rute Ulice Denman i Bulevara Pacifik, stigli u kuću naših prijatelja u srcu Vest Enda. Vest End je poluostrvo u severnom delu grada Vankuvera, na koje se Stenli park nadovezuje. Vest End je na zapadu omeđen zalivom Ingliš bej, sa istoka ga zapljuskuju vode Burard inleta, dok se na severu graniči za Stenli parkom. Vest End je skup kraj za život, sa stambenim zgradama i neboderima, ponegde kućama i tzv. taunhausevima. Naši prijatelji žive upravo u jednom od tzv. taunhauseva, što su u stvari kuće u nizu, jedna pored druge, mogu biti spojene ili minimalno razdvojene. U svakom slučaju, predstavljaju nešto između stana i kuće.

Cene ovakvih stambenih jedinica na ovoj lokaciji kreću se od milion dolara pa naviše. Nekada ih je bilo moguće dobiti i za nekoliko stotina hiljada dolara, ali su poslednju deceniju, dve cene nekretnina u Vankuveru i okolini nekontrolisano rasle, što se dešava i danas. No, ne vezujući se dalje za priču o nekretninama, bilo bi interesantno prisetiti se tog mog prvog pijanstva u novom svetu.

Odlazak na kafu kod prijatelja pretvorio se u nešto više od ćaskanja uz smeđi topli napitak. Naš domaćin, vinar po profesiji, kojem u kući nikad ne zafali vino, velikodušno nas je ponudio ovim pićem, što smo mi sa radošću odmah i prihvatili, vrlo lako zaboravivši prethodno pomenutu kafu. Njegova supruga je počela da iznosi meze na sto, doduše malo drugačije nego ono što se služi kod nas na Balkanu, pa smo uskoro svi veselo grickali paradajz, krastavce, sir, morske alge, ribu, sada se više ni ne sećam da li su to bile sardele, sardine ili inćuni. Sir je bio nezaobilazna bugarska feta. Degustirao sam i rakiju koju je neko doneo iz Srbije, ali sam se nakon toga držao mog omiljenog pića, crnog vina. Čašu po čašu, dobro sam napredovao, povremeno izlazeći na terasu njihove kuće da upijem zrake prolećnog sunca. Žena me je upozoravala da kontrolišem broj ispijenih čaša, ali nisam se mnogo obazirao na njena upozorenja. Alkohol u Kanadi je jako skup, ne može da se kupi svuda. Nema ga u supermarketu, bakalnicama, već samo u specijalizovanim radnjama za alkoholna pića, koje se zovu „liker stor”. Ne znam da li je Kanada jedinstvena po tome, jer već u Sjedinjenim Državama, koje su Vankuveru u komšiluku (država Vašington je na par desetina kilometara od Vankuvera), vino i pivo se mogu kupiti u prodavnici.

Svaka prilika da se uživa u alkoholu, bar za one koji ga vole i cene, za mene je zlatna, pa se zato nisam ustezao, a kamoli slušao ženu. Nastavio sam da pijem i jedem, ćaskam sa prijateljima i uživam u suncu i dobroj muzici koja je dopirala sa velikih zvučnika u sobi. Svi smo bili iz istih krajeva, bivših jugoslovenskih republika. Opustili smo se potpuno i pričali jezikom koji najbolje poznajemo. Ostali smo u gostima do popodneva. Međutim, kada je došlo vreme da se ide kući, osetio sam da me noge više ne služe najbolje, a u želucu je počelo da „ključa”.

Prijatelji koji su nas dovezli toga jutra, predložili su i da nas vrate kući. Sa radošću smo prihvatili poziv i pošto smo se pozdravili sa domaćinima, krenuli smo polako ka periferiji. Na prelazu iz Vankuvera ka Barnabiju (Vankuver metro regija je megalopolis sačinjen od više nezavisnih gradova), bio sam siguran da sam već žrtva sopstvene neumerenosti u jelu i piću. Ono što je do malo pre ključalo u mom želucu, sad je već ozbiljno tražilo izlaz iz mog tela.

Prestao sam da budem svestan većine stvari oko sebe, drugih putnika, saobraćaja i jedino čega se sećam je veliki zastoj u saobraćaju koji nam je u stvari dobro i došao. Uskoro sam shvatio da neću moći još dugo da se suzdržim, a da ne povratim, pa sam nešto u tom smislu i rekao supruzi, koja je sedela do mene. Sledeće čega se sećam jeste da je naš prijatelj zaustavio automobil i mene koji sam brzo izašao napolje i počeo da povraćam sa strane trotoara. Iz automobila u koloni iza nas začuo sam razdragane povike tipa „Jeeeeej!”. Neko me je pozdravljao.

Aleksandar Demajo, Kukvitlam, Britanska Kolumbija, Kanada