Diplomatska cenzura

Miroslav Luci, ambasador Slovenije u Srbiji, potpisnik je „Izjave slovenačkih diplomata” koju je posle raskrivanja sadržaja „vašingtonskih beleški” u „Politici” i ljubljanskom „Dnevniku” potpisalo 339 diplomata u službi ministra Dimitrija Rupela. Izjava je objavljena u svim slovenačkim medijima 28. januara i označila je početak lova na novinare koji su otkrili scenario Bušove administracije da Ljubljana na čelu Evropske unije izigravanjem Rezolucije 1244 SB UN ubrza nezavisnost Kosova.

Tako smo dvadesetak dana uoči proglašenja nezavisnosti Kosova razotkrili suštinu onoga što smo 17. februara videli u Prištini. Odluka ekselencije Lucija da potpiše „Izjavu” koja u drugoj rečenici problematizuje „pisanje” jednog medija u Srbiji („Politike”), iskorak je iz okvira delovanja jednog diplomatskog predstavnika u zemlji domaćinu. Luci je uz jedan broj „slovenačkih diplomata” osudio „beogradski list ’Politika‘ i članak Svetlane Vasović-Mekina ’Vašington režira, Evropa statira‘”, jer je „suprotan interesima države”. Države Slovenije.

Potez, ukratko, poziva na gušenje medijskih sloboda ne samo u Sloveniji nego i u Srbiji, pošto slovenačke diplomate tvrde da njihovi razgovori u Vašingtonu „nisu bili namenjeni javnosti”. U „Izjavi” zatim sledi optužba da su mediji koji su obelodanili zahteve SAD kako da Ljubljana sprovede osamostaljenje Kosova – naštetili državi „koja danas predsedava Veću EU.”

Ambasador Luci u društvu kolega iz Rupelovog MSP upozorava i da „tamo gde prestaje diplomatija, mogu se rasplamsati međukulturni sporovi i ratovi među narodima”, pa proizilazi da je zalaganje političara u Ljubljani za kršenje postulata međunarodnog prava – nešto što mediji u Srbiji ne smeju da ospore. Uz to se novinarima podmeće krivica za moguće „međukulturne sporove” koji su uistinu plod – neprincipijelne diplomatije.

Ekselencija iz Slovenije je, saznajemo, imala alternativu. „Izjavu” nisu potpisale sve Rupelove diplomate, pa među potpisnicima nema Nataše Vodušek, slovenačkog ambasadora u Sarajevu, niti otpravnika poslova ambasade Slovenije u Sofiji Milana Predana, na primer. A možda je ekselenciju Lucija ponelo to što se ambasadori nekih velikih sila ne ustručavaju da u Beogradu kažu mišljenja koja zadiru u unutrašnje stvari zemlje domaćina?

Sad im se pridružio ambasador Slovenije koji je u prošlosti naizgled vodio računa da se ne petlja u unutrašnje poslove Srbije, što može da pogorša odnose između dve države. Na stranu što se anahrone optužbe iz „Izjave”, koju je Luci podržao, nedopustivo mešaju u slobodu pisanja novinara „Politike” iz Slovenije, uz izazivanje takve hajke u slovenačkoj javnosti da je na to reagovalo Društvo novinara Slovenije – osudom harange na račun „nacionalne pripadnosti” dopisnika „Politike” i „prozivke cele njene porodice”.

Možda je neshvatljivo da aparatčici u nekoj državi EU poslušno, na mig „vođe diplomatije”, potpišu izjavu u kojoj staljinističkim rečnikom osuđuju novinare za izdaju Slovenije, a ništa manje neshvatljivo je da zato bez posla ostane jedan slovenački novinar. Pitanje je da li je slovenački ambasador u Srbiji razumeo srž svog poziva? Da je malo išetao iz svojih beogradskih odaja i sišao do prvog kioska, shvatio bi da uprkos neokolonijalizmu koju njegova država predvodi u ovom delu Evrope, „Politika” nije slovenačko glasilo a da su novinari u Srbiji u svom radu nezavisni i ne polažu račune ni srpskoj, a kamoli slovenačkoj diplomatiji.