Opet o uzrocima pada vojnog helikoptera

Prošlonedeljno zasedanje Skupštine Srbije, kada je smenjen ministar odbrane Bratislav Gašić, ponovo je, potpuno neopravdano, pokrenulo pitanje njegove odgovornosti za pad vojnog helikoptera „mi-17“ u martu prošle godine i pogibiju svih lica koja su bila u toj letelici. Pre toga se tim povodom oglasio pilot Dragoslav Spasojević pominjući, pored ostalog, „komandnu i moralnu odgovornost” za pad helikoptera komandanta RV i PVO generala Živaka i komandanta 204. brigade generala Bandića. Usledio je komentar Udruženja vojnih penzionisanih letača i padobranaca koji su opovrgli mišljenje kolege Spasojevića. Na tome se i stalo, a javnosti nije objašnjena problematika letenja – upravljanja raznim letilicama, pa i helikopterom „mi-17“ kojim je pilotirao iskusni i hrabri pilot major Omer Mehić.

Na osnovu 42-godišnjeg iskustva, tokom mojih 10.000 sati letenja i više od 26.600 letova, a i na osnovu dugogodišnjeg ispitivanja uzroka mnogih katastrofa u vojnoj i civilnoj avijaciji (kao član ili predsednik komisije), kada je reč o razlozima pomenute helikopterske, za mene je veoma značajna poslednja poruka pilota Mehića: „Imam problem, idem u penjanje”. Po mom mišljenju, jasno je da je pilot tog trenutka, verovatno prvi put u životu, dobio lažni osećaj da mu helikopter, mimo njegove volje, ide u penjanje pa zato gura komande nadole, da bi sprečio to „penjanje”. I tako je velikom brzinom poniranja helikopter udario u zemlju.

Podvlačim da pilot koji prvi put to doživljava nije mogao nadvladati taj žestoki lažni osećaj da mimo svoje volje „ide u penjanje“, i zato javlja: „Imam problem...” Dakle, problem je što mu helikopter ide u penjanje, svakako mimo njegove volje. Takav lažni osećaj sam lično doživeo leteći noću u oblacima u preletu Batajnica–Titograd (Podgorica) i na jedvite jade, natčovečanskim naporom sam ostao miran, fiksirao komande oko trimovanog položaja (nisam ih pokretao) dok sam nekoliko trenutaka imao potpuni osećaj naglog polaska aviona u penjanje i neodoljivi nagon da gurnem komande napred i sprečim to „penjanje”. Za ovu pojavu je, koliko mi je poznato, kriv vestibularni aparat u srednjem uhu pilota.

Pošto sam toliko upamtio tokom svog školovanja i proučavanja problema letenja, danas u svojoj 89. godini ne mogu precizno opisati tu strašnu „napast” – lažni osećaj koji smrtno preti svakom pilotu koji leti bez spoljne vidljivosti ako prestane da veruje pokazivanju instrumenata i povinuje se svom čudovišnom osećaju da njegova letelica negde naglo skreće. Zato, kada je reč o katastrofama kao što je ova, presudnu reč moraju imati lekari – stručnjaci Vojnolekarsko letačke komisije i piloti koji imaju dovoljno iskustva u letenju bez spoljne vidljivosti. Samo oni mogu tražiti, naći i izricati sud o uzrocima i „krivcima” neuspešnog sletanja, loma letelice i pogibije pilota i putnika i u ovom helikopteru.

Činjenica, inače, da je pilot major Mehić u složenim meteouslovima uspešno poleteo s Batajničkog aerodroma, uspešno pronašao „cilj”, uspešno sleteo i uzeo obolelu bebu, zatim uspešno poleteo i po povratku doleteo do Aerodroma „Nikola Tesla”, govori da je pilot bio osposobljen za obavljanje ovog zadatka.

On je dobrovoljno i na svoju odgovornost hrabro uleteo u maglu i pokušao da sleti. Odgovoran je što je posle neuspešnog sletanja ponovo pokušavao da sleti, umesto da ode bilo gde i bezbedno se prizemlji. Njega za takav postupak niko ne bi mogao kritikovati ili uzeti na odgovornost.

Prema svemu rečenom, za ovu katastrofu nije kriv ni pilot Mehić kojem je otkazao vestibularni aparat (kao što mu je moglo otkazati srce itd.), ni bilo ko drugi, već ovu katastrofu treba tretirati kao nesrećan slučaj kakvih ima svuda u svetu u vojnoj i civilnoj avijaciji. Zato molim nadležne sudske organe da neopravdano izrečenu kaznu komandantu RV i komandantu 204. brigade skinu i brišu iz evidencije o njihovom kažnjavanju.

*Pukovnik, pilot u penziji