Može li sekularni Jevrejin u Belu kuću

Ako bi Berni Sanders pobedio na ovogodišnjim predsedničkim izborima, bio bi prvi Jevrejin na čelu Amerike.

Njegov ulazak u Belu kuću bio bi značajan trenutak u istoriji kao i kada bi kormilo države preuzela žena, njegova stranačka koleginica Hilari Klinton sa kojom se juče sučelio na partijskom nadmetanju u Nju Hempširu. Ipak, malo se pažnje pridaje ovoj činjenici. Analitičari smatraju da jevrejsko poreklo socijaldemokrate iz Vermonta nikada nije izbilo u prvi plan jer ovaj sekularni Jevrejin, za razliku od ostalih kandidata, ne pokušava da se umili biračima pričom o svojoj pobožnosti. Ističe se i da jevrejski predsednik više nije tabu pa Sandersova pripadnost jevrejskom narodu stoga nije „tema”.

Senator za sebe kaže da je sekularni Jevrejin ponosan na jevrejsko poreklo, ali da ne pripada nikakvoj organizovanoj religiji. Duhovan je, dodaje, ali spiritualnost doživljava na netradicionalan način kao zajedništvo i potresenost zbog „gladne dece i veterana koji spavaju na ulici”.

Stiv Rabinovic, demokrata, jevrejski aktivista i podržavalac Klintonove, ističe za Si-En-En da pripadnici njegove zajednice već zauzimaju istaknuta mesta u državi i da „više nije velika stvar ako se Jevrejin kandiduje za funkciju”. Nekadašnji gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg još razmišlja da li da uskoči u trku, a ako tako učini, biće drugi jevrejski kandidat na ovogodišnjim izborima.

Sandersu se u ostatku zemlje ne predviđa isto što i u Nju Hemširu – trijumf. Njegov očekivani poraz od Klintonove na nacionalnom nivou ne pripisuje se njegovom jevrejstvu već njegovim levičarskim stavovima i sekularizmu. Mediji ističu da njegov poraz neće imati nikakve veze sa negativnim stereotipima o judaizmu jer je senator u javnosti poznat kao neko koga je oblikovao Nju dil a ne Talmud. Daleko veća „mana” mu je to što je sekularan u zemlji koja je, uz Italiju i Portugaliju, najreligioznija nacija u zapadnom svetu.

Prema ispitivanju koje je uradio „Pju”, osam od deset Amerikanaca ne bi odbilo da podrži kandidata Jevrejina, ali zato polovina stanovnika objašnjava da ne bi glasala za „nekoga ko ne veruje u Boga”. Svesni toga, ostali pretendenti na posao Baraka Obame ne propuštaju priliku da ukažu koliki su bibliofili. I Klintonova se nedavno dosetila vere pa je počela da govori da pripada Metodističkoj crkvi i da joj sveštenik svakog dana na mejl šalje verske pouke. Ipak, imidž bogougodnika prevashodno se gradi u taboru republikanaca. Oko 65 odsto simpatizera republikanaca smatra da je važno da predsednik deli sa njima ista verska ubeđenja, dok je taj postotak među biračima demokratama daleko manji – 40. Ted Kruz je celu kampanju zasnovao na tome što je posvećeni hrišćanin. Marko Rubio poručuje da je  nemoguće ići previše u crkvu (on subotom ide u Baptističku crkvu kojoj pripada njegova supruga, a nedeljom u Katoličku crkvu u kojoj se rodio). Čak je i Donald Tramp, razmetljivi milijarder poznat po žurkama, tri braka (sa glumicama i manekenkama) i imetku stečenom izgradnjom kockarnica, osetio pritisak da poruči da je blizak sa Bogom, mada je njegov trapavi pokušaj da citira Sveto pismo bio manje-više ismejan.

Veliki deo republikanskog biračkog tela čine takozvani evanđelisti, fundamentalni hrišćani koji bukvalno tumače jevanđelja, neprestano pominju Isusa i vajkaju se na sve manji uticaj njihove religije na američko društvo. Izrazito su socijalno konzervativni i smatraju da samo Bog, a ne vlada, može da odredi šta je ispravno u pogledu istopolnih brakova, namernih pobačaja i razvoda, a Bog je, naravno, rekao – ne. Procenjuje se da čine oko četvrtinu stanovništva SAD i da su zato jaka politička snaga poznata kao politički jevanđelizam. Politički jevanđelisti glasaju za krajnje desničarske kandidate i pogurali su nastajanje ultrakonzervativnog pokreta Čajanka koji je u Kongresu uspeo da na neko vreme „ugasi” liberalnu saveznu vladu Baraka Obame.

I pored svega, treba imati u vidu da se stvari menjaju i u ovoj oblasti: u ranijim istraživanjima i do 80 odsto ispitanika bi se predstavljalo kao vernici, da bi danas vernika bilo 56 odsto. U Americi je sve više nereligioznih ljudi i njihov broj je dostigao oko 23 odsto stanovništva. Zanimljivo je, međutim, da se osim Sandersa nijedan od kandidata ne obraća ovoj sve brojnijoj i sa političke tačke gledišta vrlo značajnoj populaciji. Jedan od razloga mogao bi da bude strah da odbijanja glasača koji idu u crkvu, ali i, kako primećuje autorka o sekularizmu u SAD Suzan Džekoubi, što se  nereligiozni Amerikanci ne doživljavaju kao jedinstveno biračko telo. Ona u „Njujork tajmsu” primećuje da se mnogi neverujući Amerikanci, posebno mladi, boje da otvoreno kažu da su ateisti (smatraju da Bog ne postoji) već izjavljuju da su agnostici (ne znaju da li Bog postoji) ili da kada je reč o veri „nisu ništa određeno”.

Greg Smit iz „Pjua” objašnjava da je vera važna tokom prajmerisa, ali da će na izborima u novembru glasačima mnogo značajnije biti kojoj stranci pripadaju kandidati, a ne koliko su religiozni. Kao primer navodi slučaj mormona Mita Romnija čija se vera nije dopadala brojnim konzervativnim biračima, ali koji su, ipak, glasali za njega kada je trebalo da se odluči između Obame i njega.