Prave li Amerikanci i Rusi Kurdistan

Ako su sirijski Kurdi do ovog trenutka i mogli da negiraju optužbe opozicije kako „šuruju” s Bašarom el Asadom, jer se njihove jedinice nisu sukobljavale u ratu koji vodi maltene „svako protiv svih”, nijedan demanti više neće upaliti. Kurdske snage su, uz vazdušnu podršku ruskih bombardera, upravo isterale pobunjenike iz grada Mene i zauzele veći deo obližnjeg aerodroma, poslednje vojne baze koju su antiasadovski ustanici držali u oblasti Alepa, svom glavnom uporištu, kojeg gube pred ofanzivom regularne sirijske armije.

Tako su sirijski Kurdi, makar za ovu priliku, promenili i metu i stranog patrona, budući da su dosad uz pomoć američke ratne avijacije pod kontrolu stavljali teritorije koje je prethodno okupirala Islamska država (ID). Jesenas su navodno prihvatili i isporuku oružja iz Rusije. U Moskvi je pre dva dana otvoreno i predstavništvo sirijskih Kurda, na ceremoniji kojoj su prisustvovali pripadnici Međunarodne unije kurdskih javnih udruženja, koji tvrde da su povezani sa Partijom demokratskog jedinstva (PDJ), centralnom političkom organizacijom tog naroda u Siriji. To što se prepoznatljivi predstavnici te stranke nisu pojavili na moskovskoj svečanosti ne znači da zaista ne stoje iza novootvorene kancelarije: već su pokazali da – u ime sopstvenih interesa, koji po svemu sudeći podrazumevaju nezavisan entitet – umeju savršeno čvrsto sedeti na dve stolice i da im se nijedna ne izmakne.

Naime, uprkos prividnom pretrčavanju u ruski tabor, Amerika nije uskratila podršku sirijskim Kurdima. Odbila je da PDJ nazove terorističkom organizacijom, razbesnevši turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Mada je isprva tvrdio da bombarduje položaje isključivo Radničke partije Kurdistana (PKK) u Iraku i da nema ništa protiv PDJ, sada je i sirijske Kurde otvoreno uzeo na zub gledajući kako uzimaju delove oblasti Alepo i tako nastavljaju da se šire severom Sirije, uz jug Turske, gde je Erdogan već u žestokom sukobu sa sopstvenim Kurdima.

Znajući ono što i Erdogan zna – da Kurdi u sirijskom ratu ne služe nikome osim sopstvenim ambicijama, ni Vašington nema razloga da se oseća potpuno izdanim, niti se Asad može osobito radovati onome što na prvi pogled liči na kurdsko svrstavanje uz njegovu i rusku stranu. Za početak, sirijski predsednik sigurno ne veruje da su mu Kurdi zaboravili kako je poslednje njihove velike proteste pre desetak godina ugušio vojskom, koja je, kako oni tvrde, ubila više od stotinu demonstranata. Nije ih naglo buđenje ljubavi prema njemu, koliko otpor prema sirijskoj državnosti, nagnalo ni da se uzdržavaju od napada na Asadove trupe. Naprotiv, sve do ruske intervencije, Asad je ubrzano gubio teritoriju i bio na ivici potpunog poraza. Da su u tom periodu pomagali pobunjenike, Kurdi su mogli rešiti rat i dovesti na vlast one koji, kao i Asad, žele celovitu Siriju. Indirektnim pomaganjem slabijoj od dve strane čiji je cilj očuvanje jedinstvene zemlje, Kurdi su se suštinski pobrinuli za to da ne postoji snažna centralna vlast i tako su radili na rasturanju Sirije.

Ako se Asad sada pomoću Rusa i uspe održati na vlasti, teško da će Kurdi biti voljni da pod sirijski suverenitet vrate teritorije koje su zauzeli, kao što ni njihovi sunarodnici u Iraku nisu vlastima u Bagdadu prepustili oblasti koje su oslobodili od ID. Sirijskim Kurdima malo nedostaje da svoje kantone na severu zemlje povežu i uspostave jedinstven pojas, nalik autonomiji koju s druge strane istočne granice, u Iraku, već imaju njihovi sunarodnici i koju, u području koje se naslanja na ta dva u susednim zemljama, odnedavno otvoreno traže i turski Kurdi.

U sirijskom ratu, gde su gotovo svi učesnici nečiji igrači u „ratu preko posrednika” koji velike sile vode za uticaj nad tom zemljom i Bliskim istokom, Kurdi vode nezavisnu politiku. I Bela kuća i Kremlj ih drže u svojoj milosti iz dva razloga. Oni su, i u Siriji i u Iraku, najefikasnija pešadija protiv ID. Takođe, u okolnostima kada se obe te države raspadaju, otvarajući prostor za nastanak novih, ni velesile ne mogu sebi dozvoliti da ignorišu ratnički dokazan narod koji broji tridesetak miliona ljudi u Siriji, Iraku, Turskoj i Iranu. Najveći narod koji još nema svoju državu, kako često nazivaju Kurde, možda nikada nije bio bliže tome da je napokon napravi.

Referendum o nezavisnosti od Iraka nedavno je zatražio prvi čovek tamošnje kurdske autonomne oblasti, Masud Barzani. Moguće je, međutim, da to nije učinio samo zbog toga što je osetio da je ovo pravi trenutak, nego i zato da bi umirio unutarkurdsku opoziciju, s kojom je u žestokom sukobu. Različita ideološka i politička opredeljenja Kurda, uz protivljenje vlada postojećih država u kojima žive, faktor su koji ih može saplitati u eventualnim pokušajima da osnuju Kurdistan na svim teritorijama koje nastanjuju ili, barem na svim izuzev iranskim, gde trenutno nema primetne bune protiv Teherana.